Dok čekamo da sistem proradi, postoje stvari koje možemo da uradimo odmah. Bez para. Bez veze. Samo sa malo odgovornosti. Završni deo serijala posvećen istraživanju „Ne pali vatru“ Centra modernih veština (CMV).
Došli smo do kraja. Prošli smo kroz statistiku koja plaši. Kroz priče koje bole. Kroz gradove koji se bore i opštine koje su zaboravljene.
Sada je vreme za najvažnije pitanje: šta ja mogu da uradim?
Dve stvari. Sutra.
Pitali smo Miloša direktno: šta je jedna stvar koju bi svaki građanin trebalo da prestane da radi, a jedna koju bi lokalna samouprava trebalo odmah da uradi bez velikih para.
Odgovor našeg sagovornika je došao bez razmišljanja:
„Građani treba da prestanu da bacaju neugašene opuške u blizini trave. I da ne bacaju otpad u prirodu.“
A lokalne samouprave? „Treba da postave jasna upozorenja na kritične tačke. Da naplaćuju kazne. I da javno objavljuju broj naplaćenih kazni.“
Transparentnost. Odgovornost. Ništa što košta milione.
„Ja ne mogu da stalno imam istih 40 ljudi“
Jedan pripadnik civilne zaštite rekao je tokom istraživanja nešto što je ostalo urezano:
„Ja ne mogu da stalno imam 40-50 istih ljudi na raspolaganju. Da li požar, poplava, sneg, oluja, zemljotres, uvek sam usmeren na tih 40. Nama trebaju specijalisti. I veći broj ljudi.“
Zato se u izveštajima provlači predlog koji deluje radikalno, a zapravo je logičan: obavezna obuka civilne zaštite umesto vojnog roka.
„Ako već hoćemo da mladi stiču veštine, neka to budu veštine koje spašavaju živote u njihovoj zajednici„, kaže Miloš.
Mediji: Gde ste bili pre požara?
I mediji imaju svoj deo odgovornosti. U izveštaju se citira lokalna novinarka: „U Beogradu će bolje biti ispraćen požar u Crnoj Gori nego u Kikindi.“
„Mediji priznaju da prate požare kada nešto gori. I to kao senzacionalizam„, kaže Miloš.
Rešenje? „Sektor za vanredne situacije mora da izradi materijale za medije po sistemu ‘Kad vozim, ne pijem’ . Medijima trebaju sagovornici, podaci, merenja.“
Evropa nije magija. Ali jeste put.
„Srbija ima obaveze u sprečavanju katastrofa. Mi nismo loši po normativnom okviru, ali kontrola je nedovoljna„, ocenjuje Đajić.
I dodaje ono što je svima jasno, a retko ko izgovara naglas: „Kada gradovi nemaju osnovne planove, a niko ih ne sankcioniše, problem je i u svesti rukovodstva i u svesti građana.“
Prekogranična saradnja, poput one u Pirotu sa Bugarskom, pokazuje put. „Zajednički sistemi odbrane, solidarnost, znanje i tehnologija biće nam dostupniji kada budemo deo EU.“
Šta smo naučili?
Naučili smo da zakoni postoje, ali se ne primenjuju.
Da kazne postoje, ali su smešne.
Da ljudi postoje, ali su umorni i malobrojni.
Da tehnologija postoji, ali nije svuda dostupna.
I naučili smo da promena ne mora da čeka.
Može da počne sutra. Sa jednim ugašenim opuškom. Sa jednom postavljenom tablom. Sa jednim pozivom komšiji: „Nemoj danas da pališ. Vetar je.“
Do sledećeg leta ostalo je manje od tri meseca.
Hoćemo li ovaj put biti spremni?
Istraživanje „Ne pali vatru“ sproveo je Centar modernih veština u okviru projekta „EU Resurs centar za civilno društvo u Srbiji“, koji realizuje Beogradska otvorena škola uz podršku Delegacije Evropske unije.
