Prošlog leta zamalo nismo imali tragediju. Da je vetar duvao drugačije, danas bismo pričali o ljudskim žrtvama, a ne samo o šteti. Istraživanje CMV-a otkriva zašto smo stigli dovde i zašto ništa ne menjamo.
Zamislite ovo: 628 požara. U jednom danu. Na teritoriji jedne zemlje.
To se desilo 7. jula 2025. godine u Srbiji. Vatrogasci su bili na nogama od zore do mraka, a sistem (onaj isti sistem u koji verujemo da će nas zaštititi) pokazao je svoje granice.
„Na sreću nije bilo ljudskih žrtava. Inače bi tragedija bila nemerljiva„, kaže Miloš Đajić iz Centra modernih veština (CMV). I zastane. Jer svi znamo šta znači ta pauza.
Istraživanje CMV-a, pokrenuto upravo tim crnim julom, postavilo je jednostavno pitanje: šta se dešava kada vatra nije vest, nego svakodnevica?
Odgovor je stigao kroz razgovore sa ljudima na terenu (vatrogascima, poljoprivrednicima, lokalnim čelnicima, novinarima). I kroz jednu anketu koja je, ironično, doživela sopstveni fijasko.
„Upitnik je pregledan preko 20.000 puta. A popunilo ga je samo 367 ljudi„, kaže naš sagovornik. „Ljudi ili ne vide značaj istraživanja, ili ih tema požara u zimskom periodu uopšte nije interesovala. Bezbednosna kultura nam je na niskom nivou. “
Ali ono što je zaista zapanjujuće krije se u jednoj rečenici iz oktobra 2025. Ministarstvo poljoprivrede tada je zapretilo: ko bude palio strnjiku sledi mu pasivizacija. Gubitak subvencija. Ozbiljna stvar.
Kada su iz CMV-a u decembru pitali koliko je gazdinstava kažnjeno, odgovor je bio kratak i razoran: „Nemamo podatak. Drugim rečima, ni jedno.“
Čovek sa traktorom, čovek sa opuškom
Godinama slušamo istu priču: kriv je ljudski faktor. I to je tačno. Ali zašto onda ništa ne menjamo?
„Kod nas se o požarima izveštava tek kada se dese. Vrlo malo se radi na prevenciji„, objašnjava Miloš.
A i kada se neko kazni, kazne su takve da nikoga ne bole dovoljno da bi promenio ponašanje. „Najniže kazne od 10.000 dinara nisu dovoljno motivišuće.“
I tu dolazimo do onoga što izveštaji CMV-a nazivaju „kulturom nekažnjavanja“ . Nije to samo fraza. To je realnost u kojoj opštine ne vode evidenciju o naplaćenim kaznama, inspekcije nemaju kapaciteta, a komšija gleda komšiju kako pali njivu i… ćuti.
„Gotovo je nemoguće doći do izveštaja o broju naplaćenih prekršajnih kazni za paljenje vatre na otvorenom„, kaže Miloš.
I tako, iz godine u godinu, čekamo jul. I brojimo požare.
Šta dalje?
Ovaj tekst je samo početak. U narednim nastavcima serijala vodimo vas u Kraljevo, gde žene oblače vatrogasne uniforme. U Suboticu, gde vatrogasci gube dragoceno vreme jureći cisterne sa vodom. U Pirot, gde strahuju od „požarne oluje„. I u Ćićevac – malu opštinu koju je sistem jednostavno zaboravio.
Ali nećemo vam pokazati samo probleme. Pokazaćemo vam i ljude koji ne odustaju. I reći ćemo vam šta vi možete da uradite već sutra. Bez para. Bez veze. Samo sa malo ljudskosti.
