Valjevo – „Umeren nivo pripremljenosti“ – ova formula iz najnovijeg Izveštaja Evropske komisije (EK) o napretku Srbije zvuči pristojno i tehnički.
Međutim, kada se „raspakuju“ konkretni nalazi iz izveštaja Evropske komisije, otkriva se alarmantna slika društva koje sistematski zanemaruje svoju osnovnu životnu sredinu, a time i zdravlje i budućnost svojih građana.
Dok se u Briselu vode dijalozi o Zelenoj agendi, građani Srbije dišu jedan od najzagađenijih vazduha u Evropi, reke im postaju kanalizacioni odvodi, a reciklaža je gotovo nepostojeća.
Zakoni koji „ne dišu“
Evropska komisija konstatuje da je primena mera za smanjenje emisija „spora i neefikasna“. Eksperti tu konstataciju tumače kao posledicu potpunog sloma sistema.
„Ovo može da znači sve nabrojano: da zakoni ne funkcionišu, da nema inspekcije, ili da se ne ulažu potrebna sredstva. Nažalost, vlastodršci u Srbiji niti razuumeju niti mnogo mare za zagađenje“, ističe Igor Jezdimirović, jedan od angažovanih eksperata za životnu sredinu.
On podseća da se od ukidanja Fonda za životnu sredinu 2012. godine, oko 50% sredstava prikupljenih kroz takse i naknade za zaštitu životne sredine preusmerava u opšti budžet. „Taj preusmereni novac dobija krvavu boju, jer svake godine u Srbiji usled zagađenja vazduha preko 5.000 porodica izgubi nekog svog člana“, dodaje Jezdimirović.
Aleksandar Macura problem vidi u decenijama dugom nepoštovanju sopstvenih propisa. „Belodano vidimo na 21 godišnjoj istoriji sprovođenja najvažnijeg zakona za zaštitu životne sredine: Zakona o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađenja. Regulatorni i inspekcijski kapaciteti su slabi. Naša Agencija za zaštitu životne sredine je čak izgubila akreditaciju za merenja pojedinih vrsta zagađenja.“
Ovu tvrdnju podupire i „Izveštaj iz senke“ Koalicije 27, koji navodi da se sudovi, na nižim instancama, i dalje u presudama pozivaju na stari Zakon o zaštiti životne sredine iz 2009. godine, ignorišući novi Zakon iz 2016. godine. Ovo nije samo formalna greška, već simbol potpunog razdvajanja zakonskog okvira od svakodnevne prakse.
Finansije: Novac koji je „bez boje“, ali ima posledice
Ogroman izazov su finansije. EK procenjuje da su za usklađivanje samo u sektorima vode i otpada potrebne milijarde evra. Istovremeno, mehanizmi za prikupljanje i transparentno upravljanje sredstvima su oslabljeni.
„Finansiranje iz EU fondova nije baš popularno kod naših vlastodržaca jer podleže strogim kriterijumima i kontroli. Zato vrlo rado posežu za kineskim kreditima gde je kontrola mnogo manja“, objašnjava Igor Jezdimirović.
Izveštaj Koalicije 27 dodaje dramatičan finansijski podatak: u 2024. godini, dok su izdaci za zaštitu životne sredine iznosili svega 0,3% BDP-a, izdaci za subvencije fosilnim gorivima su dostigli 2,3% BDP-a. Ovakva raspodela sredstava jasno pokazuje da „zelena tranzicija“ u Srbiji nije stvarni politički prioritet.
Otpad i vode: Investicioni jaz i sistemski propusti
Pitanje gde naći sredstva za najveći investicioni deficit – sektor vode – ostaje bez konkretnog odgovora. Na pitanje o tri ključne mere za rešavanje katastrofalnog stanja u upravljanju otpadom, gde je stopa reciklaže po Izveštaju iz senke svega 4%, Aleksandar Macura nije dao direktan odgovor.
Međutim, Izveštaj Koalicije 27 jasno ističe neophodnost hitnih koraka:
- Sprovođenje krivične i prekršajne odgovornosti za nepoštovanje Zakona o upravljanju otpadom, što se poklapa sa Jezdimirovićevim stavom.
- Hitna izgradnja regionalnih centara za upravljanje otpadom i modernizacija deponija, uz obustavljanje rada neusaglašenih deponija.
- Efikasno uvođenje i nadzor sistema proširene odgovornosti proizvođača, koji je trenutno nefunkcionalan.
U sektoru vode, situacija je podjednako teška. Hiljade kilometara kanalizacione mreže nedostaje, a desetine postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda nisu ni planirane, što direktno ugrožava reke i podzemne vode.
Realnost klimatskih ciljeva: Kreativno izveštavanje umesto dekarbonizacije
Na pitanje koliko je realno da Srbija ispuni klimatske ciljeve do 2030. godine, oba eksperta su krajnje skeptična.
„Vreme će pokazati, ali nisam optimista“, kaže kratko Igor Jezdimirović.
Aleksandar Macura je konkretniji: „Procesi su postali još teže predvidivi. Srbija može, sa druge strane, da nastavi da bude kreativna u izveštavanju i interpretaciji… Taj cilj i nije preterano ambiciozan.“
Ovu tvrdnju podržava Izveštaj Koalicije 27, koji ukazuje na nedostatak ambicioznih i merljivih ciljeva u Nacionalnom energetsko-klimatskom planu (NECP) Srbije.
Da li postoji politička volja ili samo pritisak spolja?
Dok se Vlada formalno obavezuje na evropske integracije i Zelenu agendu, stvarna slika govori o hroničnom nedostatku kapaciteta, volje i transparentnosti. Građani su sve više suočeni sa direktnim posledicama ovog stanja – od zagadenog vazduha do ekoloških katastrofa.
Kao što ističe Igor Jezdimirović, odgovornost se pomera na građane: „Građani moraju od svoga zdravlja i životne sredine da naprave prioritetnu temu, to neće uraditi političari… Aktuelni političari to neće da urade jer nema pritiska javnosti na dovoljnom nivou.“
Pogled na budućnost sumirao je Aleksandar Macura sa jednom gorkom notom pesimizma: „Mogu samo da ponovim uverenje… da ćemo biti jako srećni ako tema životne sredine uopšte bude na stolu za godinu dana.“
Izgleda da će se, nažalost, borba za čist vazduh i zdravu životnu sredinu u Srbiji i dalje voditi više na ulicama i u sudnicama, nego u institucionalnim okvirima koji, prema svemu sudeći, još uvek ne „dišu“.
O sagovornicima:
Aleksandar Macura je suosnivač i programski direktor „„RES fondacije“ i senior analitičar za javnu politiku u oblastima energetike, klime i kvaliteta vazduha sa velikim iskustvom u analizi i kreiranju javne politike, projektnom i programskom menadžmentu na Zapadnom Balkanu.
Igor Jezdimirović je diplomirani inženjer zaštite životne sredine i predsednik organizacije „Inženjeri zaštite životne sredine„, fokusiran na rešavanje ključnih ekoloških problema u oblasti vodosnabdevanja i zagađenja.
