Strahinja Subotić (CEP), koautor studije o troškovima proširenja, pružio je za Dijalog Net detaljne argumente zašto je integracija Zapadnog Balkana u Evropsku uniju ne samo izvodljiva, već i isplativa za sve strane.
Subotić je u razgovoru za Dijalog Net u potpunosti potvrdio i proširio kĺjučne nalaze studije „Koliko me košta Zapadni Balkan?“, ali i otvorio neka osetljiva pitanja o unutrašnjoj dinamici EU i izazovima koji predstoje regionu, posebno Srbiji. Pored našeg sagovornika, u izradi studije je učestvovala i Ana Milinković (CEP).
Nije podela kolača, već povećanje kolača: Ekonomska logika proširenjaproširen
Na pitanje o ekonomskoj dobiti za postojeće članice, Subotić je naveo konkretne primere:
- Nemačka bi, iako najveći neto doprinosilac, bila „u plusu“ jer je najveći izvoznik u region, njen biznis sektor bi dobio novi prostor, a privreda bi se „nadomestila prilivom novih kvalifikovanih radnika“.
- Mađarska je direktno izjavila da bi, jako bi proporcionalno manje dobijala iz budžeta EU, taj gubitak nadoknadila kroz jaču trgovinsku razmenu i zbližavanje sa Srbijom.
„Komšije, zapravo, i te kako profitiraju, jednom kada se prošire granice Evropske unije“, zaključuje Subotić, ukazujući da bi trgovinska razmena „sigurno u značajnoj meri iskočila“.
Politički otpor: Pre geopolitički nego finansijski problem
Kada je reč o otporu država članica koje su same neto primaoci fondova, Subotić ističe da se taj strah često preuveličava.
„Bez obzira da li su primaoci ili doprinosioci„, veliki deo otpora može da se „nadomesti činjenicom da bi ulaskom Zapadnog Balkana EU uspela da ostvari svoje geopolitičke, bezbednosne i spoljnopolitičke prioritete“.
Studija pokazuju da bi, od postojećih neto primaoca, jedino Španija potencijalno postala neto doprinosilac usled proširenja, dok bi za ostale efekat bio značajno manji.
Opasnost nepripremljenosti: Srbija između „obavezne uplate“ i „borbe za povlačenje“
Na najkritičnije pitanje o institucionalnoj nespremnosti, Subotić daje veoma konkretne i upozoravajuće odgovore.
Naš sagovornik ističe da je “ključni nalaz studije to da bi Srbija profitirala 3 milijarde godišnje”.
Objašnjava da “to znači da bismo Uniju koštali skromnih dva evra po glavi stanovnika na godišnjem nivou, dok bi se kod nas radilo o šestostrukom uvećanju fondova koji bi predstavljali čak 4% našeg BDPa odnosno vrednost od oko 450 evra po glavi stanovnika u Srbiji”.
Naglašava da proširenje nije „jeftina igračka„. Srbija bi imala obavezu od oko 750 miliona evra godišnje da uplaćuje u budžet EU, dok bi za povlačenje sredstava (koja bi bruto iznosila oko 3 milijarde) morala da „programira, bori se i efektivno absorbuje„.
„Ne treba zaboraviti da su Rumunija i Bugarska bile neto doprinosioci prvih godina članstva upravo zato što su imale obavezne doprinose, a nisu bile u stanju da povuku dovoljno sredstava„, podseća Subotić.
Ključna novina je da će sledeći finansijski ciklus EU biti usko vezan za nivo reformi, demokratije i vladavine prava.
„Bilo kakvo nazadovanje u demokratij rezultovaće sprečavanjem da se sav novac koji je na stolu i povuče„, poručuje Subotić. Time se mehanizam uslovljavanja ne gasi članstvom, već se samo transformiše iz političkog uslova u finansijski.
Srbija na raskršću: Ekonomski pokazatelji naslepo, demokratija nazad
Odgovor na pitanje o najkritičnijim reformama za Srbiju je najjasniji pokazatelj koliko je dublji problem od čiste računice.
Subotić ističe da, iako makroekonomski pokazatelji „idu u prilog“ i pokazuju napredak, postoji očigledno „usporavanje reformskih procesa“.
Konkretno, navodi da se u izveštajima „ukazuje da imamo elemente ‘zarobljene države’, gde se odlučuje sve iz jednog centra moći, i da to ima negativan uticaj na slobodno tržište“.
Zato, kao najbitnije, navodi rad „na osnovama„, jer je jedinstveno tržište „usko uvezano sa evropskim vrednostima i snažnom demokratijom„.
Ključna poglavlja za Srbiju su, prema tome, ona u Prvom klasteru (pravosuđe, temeljna prava), koja direktno utiču na sposobnost da se sprovedu reforme u oblastima poput finansijske kontrole i javnih nabavki.
„Narodna (pretpristupna) pomoć za period 2028-2034, takođe, će biti uvezana sa stanjem demokratije“, zaključuje Subotić, što znači da čak i sredstva pre članstva mogu da budu ugrožena ukoliko dode do stagnacije.
Sa ili bez nas, ali po ceni
Odgovori Strahinje Subotića čine jasan, iako višeslojan, zaključak.
Finansijski argument protiv proširenja je neodrživ čak i za one koji ga najviše koriste. Međutim, prava prepreka nije u Briselu, već kod nas.
EU je, kako izgleda, spremna da plati geopolitičku premiju za stabilan Balkan.
Ali, sprema se i da uvede stroži mehanizam finansijske discipline koji će direktno kažnjavati nedemokratsko ponašanje i to “odsecanjem” finansijskih sredstava.
Za Srbiju, ovo znači da se ispred „evro-računovođe“ našla još veća prepreka: sopstvena nevoljnost za promenama.
I dok se politički vrh bavi drugim računicama, građani već godinama plaćaju mnogo skuplju cenu od one iz studije-cenu odlaska, cenu korupcije i cenu gubitka vere u budućnost u kojoj su pravila jasna, a institucije jake.
O sagovorniku:
Strahinja Subotić je rukovodilac programa i viši istraživač u Centru za evropske politike (CEP – Beograd). Sa osam godina iskustva u CEP-u, vodi programsku oblast „Naša Evropa“, fokusirajući se na politiku proširenja i poslove EU. Konkretno, koautor je Modela za postepeno pristupanje EU. Istovremeno, Strahinja je na doktorskim studijama političkih nauka na Univerzitetu u Beogradu.
