U evropskom kontekstu, antisistemski ekstremizam (ASE) obično se povezuje sa marginalnim pokretima ili partijama u opoziciji.
Međutim, najnovija studija Beogradskog centra za bezbednosnu politiku (BCBP), koju je autorizovao Predrag Petrović, ukazuje na zabrinjavajuću specifičnost slučaja Srbije.
Prema studiji, glavni nosilac ASE je vladajuća Srpska napredna stranka (SNS), koja već trinaest godina neprekidno vrši vlast.
Studija tvrdi da se SNS, iako deklarativno zagovara demokratiju i evropske integracije, u praksi transformisala u kĺjučnog antisistemskog aktera koji „iznutra i odozgo“ ruši institucije i ustavni poredak.
Kĺjučni događaj koji je ovo razotkrio je tragedija sa urušavanjem nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu 1. novembra 2024. godine, koja je, kako se navodi, direktna posledica sistemske korupcije i sloma institucionalnog nadzora.
Ovaj događaj pokrenuo je masovne proteste, na koje je vlast odgovorila represijom, kampanjama dezinformacija i teorijama zavere, što je samo potvrdilo analizirane obrasce.
Analiza identifikuje šest međusobno povezanih obrazaca delovanja koji karakterišu SNS kao antisistemsku ekstremističku snagu, koja svoje ciljeve ostvaruje kroz „tihi državni udar„.
Mehanizmi „tihog državnog udara“ i otpori
Studija detaljno opisuje kako vladajući režim kombinuje različite alate za urušavanje demokratije.
Autor studije Predrag Petrović identifikuje šest međusobno povezanih obrazaca kojima vladajući režim sprovodi svoj „tihi državni udar„, postepeno zamenjujući ustavni poredak autoritarnim sistemom.
Prvi i osnovni obrazac je stvaranje paralelnog sistema upravljanja, odnosno sam „tihi državni udar„. Ovaj proces podrazumeva zaobilaženje Ustavom definisane podel vlasti i vladavine prava kroz vaninstitucionalne kanale. Praktična posledica ovoga je sveopšta delegitimizacija državnih institucija: sudstvo, skupština i drugi organi gube svoju nezavisnu funkciju i postaju produžena ruka izvršne vlasti.
Drugi obrazac je ideološko uporište zvano „srpski svet“. Ovaj nacionalističko-autoritarni okvir služi kao ideologija vladajuće partije, čiji je cilj političko jedinstvo pod vodstvom predsednika. Njegova suština je marginalizacija društvenog pluralizma, gde se bilo kakvo drugačije mišljenje ili političko delovanje etiketira kao „neprijateljsko“ i nelegitimno.
Treći obrazac je svesna legitimizacija nasilja kroz teorije zavere. Vladajući narativi o „obojenim revolucijama„, „stranim plaćenicima“ i „državnim udarima“ sistematski kriminalizuju opoziciju. Građanski aktivisti, novinari i politički protivnici tako postaju mete, što otvara prostor za fizičko nasilje protiv njih.
Četvrti, posebno zabrinjavajući obrazac je paravojno organizovanje „lojalista“. Ove formacije, sastavljene od kriminalaca, huligana i ekstremista lojalnih isključivo predsedniku, deluju uz podršku ili toleranciju državnog aparata. Oni predstavljaju privatizaciju prinude, stvarajući paralelne nasilne strukture u službi režima i podrivajući državni monopol na upotrebu sile.
Peti obrazac se ogleda u sistemskom govoru mržnje i fizičkom nasilju koje podstiču najviši funkcioneri. Ovaj jezik se lako pretvara u konkretne pretnje i napade, stvarajući klimu straha u kojoj je svaki građanski angažman ili kritika povezan sa visokim ličnim rizikom.
Konačno, šesti obrazac zatvara začarani krug: relativizacija nasilja i zaštita nasilnika od strane vrha države. Kada se napadi na neistomišljenike minimizuju, a njihovi izvršioci pomiluju ili zaštite od istrage, šalje se jasna poruka o potpunom bezakonju i impunitetu. Ovaj sistem jamči da nasilje u korist režima ostaje nekažnjeno, čime se konačno nagriza i poslednji ostatak poverenja u pravni sistem.
Ovakva praksa, kako studija ističe, predstavlja „regresiju u odnosu na savremena demokratska načela“. Za razliku od legitimne kritike, ASE kako ga sprovodi vladajuća partija ima za cilj zamenu sistema autoritarnim obrascima.
Perspektive i izazovi: Odgovori autora studije
U razgovoru sa autorom studije, Predragom Petrovićem, direktorom istraživanja BCBP-a i stručnjakom za teme bezbednosti i političke moći, dobijeni su odgovori na neka od kĺjučnih pitanja koje ova analiza otvara.
Na pitanje o mogućnostima međunarodne zajednice, Petrović ističe da dugogodišnja politika EU zasnovana na tolerisanju autokratskih praksi zarad „stabilnosti“ pokazala se neefikasnom. „Iako je nedavno pooštravanje kritike EU korak napred, ono dolazi prekasno i bez konkretnih posledica,“ kaže Petrović.
Njegov predlog je uvođenje ciljanih, personalizovanih sankcija, sličnih onima SAD, počev od onih direktno odgovornih za nasilje, pa sve do njihovih finansijera, uz postepeno približavanje vrhu režima.
Kada je reč o opoziciji i građanskom društvu, Petrović naglašava da je ključ uspeha u kombinaciji argumentovanog razobličavanja režima i direktnog terenskog rada.
„Masovni bunt studenata i građana jasno je pokazao da se medijska blokada… može probiti isključivo kroz direktni, terenski aktivizam – kroz akcije ‘lice u lice’, razgovor, prisustvo i solidarnost u realnom prostoru,“ ističe on. Bez ovakvog angažmana, dometi otpora ostaju ograničeni.
Posebno zabrinjavajuća je mogućnost da paralelni sistem preživi i promenu vlasti.
Petrović upozorava da je ta opasnost veoma realna, s obzirom na istorijske primere kontinuiteta interesnih i bezbednosnih struktura. „Zato postoji ozbiljna opasnost da se, čak i posle izborne smene vlasti, ključni delovi tog paralelnog sistema ponovo reorganizuju i prežive u nekom novom obliku,“ kaže on.
Kao neophodne mere za presecanje ovog kontinuiteta navodi utvrđivanje krivične odgovornosti, privremeno onemogućavanje političkog delovanja kĺjučnim akterima i korenite imovinske provere.
Što se tiče medija, Petrović primećuje da ne postoji jedan centralizovani „kontra-sistem„, već mreža fragmentisanih, ali važnih tačaka otpora.
„Izolovani mediji su ranjivi i lako se neutralizuju, dok međusobno uvezivanje omogućava bržu razmenu informacija i veću otpornost na pritiske,“ objašnjava. Ipak, on ponovo naglašava da je medijski prostor sam po sebi nedovoljan bez direktnog angažmana na terenu.
Na kraju, o stabilnosti samog režima, Petrović zaključuje da se danas može govoriti o istovremenom kolapsu unutrašnje politike, spoljnopolitičke pozicije i ekonomskog modela.
„Režim je u velikoj meri izgubio političku naklonost i kredibilitet kod EU i SAD… Istovremeno, ekonomska politika usmerena na lično bogaćenje… dovela je Srbiju na ivicu ozbiljne ekonomske krize,“ konstatuje on. Njegovo održavanje sve se više svodi isključivo na nasilje, što u srednjoročnoj perspektivi pokazuje znake unutrašnjeg iscrpljivanja i krize.
Ova studija, zajedno sa autorovim komentarima, nije samo analiza jedne stranke, već dijagnoza stanja celokupnog sistema u Srbiji.
Ona ukazuje na opasnost od institucionalizacije antisistemskog ekstremizma sa samog vrha vlasti, ali i na puteve otpora i moguće tačke sloma ovog autokratskog modela.
O sagovorniku:
Predrag Petrović je direktor istraživanja Beogradskog centra za bezbednosnu politiku (BCBP), gde radi od 2006. godine. Doktorirao je na Fakultetu političkih nauka na temu reforme bezbednosno-obaveštajnih službi.
Tokom karijere se specijalizovao za istraživanje novih i slabo istraženih tema, poput privatizacije bezbednosti, nasilnog ekstremizma i odnosa između bezbednosti i političke moći, a trenutno se najviše interesuje za fenomen zarobljene države. Autor je više studija i monografija koje su objavljene i koriste se kao literatura u bezbednosnim studijama.
