Dok Srbija pet godina ignoriše preporuke GREVIO tela, žene u Srbiji i dalje stradaju u sopstvenim domovima. Svaka druga ubijena žena prethodno je prijavila nasilje – i bila izneverena.
U Srbiji je tokom 2025. godine najmanje 18 žena izgubilo život u rodno zasnovanom nasilju. Broj pokušaja femicida je 13.
Ovo su najmanji mogući brojevi, podaci su koje ženske organizacije mukotrpno prikupljaju iz medijskih izveštaja, jer država i dalje nema jedinstvenu, centralizovanu evidenciju. Svaka od ovih brojki je nečija majka, ćerka, sestra, komšinica.
Za veliku većinu ovih žena, dom nije bio sigurno mesto. U 77,8 odsto slučajeva (14 ubistava), femicid je izvršen u kući ili stanu u kojem je žrtva živela. U 61 odsto slučajeva ubica je bio sadašnji ili bivši emotivni partner.
Posebno zabrinjava podatak da je u čak šest slučajeva majku ubio sin, što je primetan rast u odnosu na prethodnu godinu i ukazuje na duboko ukorenjene generacijske obrasce nasilja. Jednu ženu ubio je unuk.
Ove tragedije nisu bile bez najave. U pet slučajeva žena je prethodno prijavila nasilje, postojale su sudske presude ili su učiniocima bile izrečene hitne mere zabrane prilaska i komunikacije. U još četiri slučaja postojala su saznanja okoline o nasilju.
Dakle, u najmanje devet slučajeva (polovini svih femicida) crvene zastavice su bile podignute. Odgovor sistema nije bio dovoljan da spasi živote.
“Mi imamo relativno solidne propise, ali ono što ne funkcioniše je implementacija u praksi. Na primer, mera zabrane prilaska je izvrsna, nekome ko je bio nasilan zabranjuje se da vam priđe na određenoj distanci. Ali mi nemamo elektronski nadzor. Od žene se očekuje da ona vidi nasilnika kad joj se približi više nego što je dozvoljeno, da ga ona prijavi. A kad ga ona vidi, najčešće je već kasno za reakciju,” konstatuje Kosana Beker, programska direktorka FemPlatz-a u razgovoru za Dijalog Net.
Ova rečenica razotkriva suštinski apsurd sistema koji se, na papiru, hvali na međunarodnom nivou: teret zaštite se prebacuje na žrtvu.
Femicidi su se dogodili širom Srbije – od Beograda (3), Novog Sada (2), Čačka (2) i Leskovca (2), do Srbobrana, Smedereva, Bajine Bašte, Kragujevca, Despotovca, Boljevca, Kruševca i Niša. Ovo nije problem jednog regiona, već sistematska bolest čitavog društva.
I dok mediji retko nastavljaju da prate sudbinu preživelih, ostaje nepoznato da li je neka od žrtava pokušaja femicida kasnije podlegla povredama. Ne zna se ni kakav je ishod sudskih postupaka protiv učinilaca, niti da li je žrtvama pružena bilo kakva podrška.
Ovaj tekst je prvi u serijalu „Kuća nije dom„. U sledećem tekstu analiziramo zašto institucije već pet godina ignorišu međunarodne preporuke i i zašto to nije samo zastoj, već neradništvo.
