Zašto deo ženskih organizacija više ne smatra da je samo prisustvo civilnog društva u institucionalnim procesima dovoljno? Kosana Beker iz FemPlatz-a kaže da bi u sadašnjim okolnostima učešće moglo da pruži legitimitet procesu za koji organizacije ne vide dokaze da će dovesti do stvarnih promena.
Posle pet godina tokom kojih je veliki deo preporuka GREVIO tela ostao neispunjen, pitanje više nije samo šta država treba da promeni u sistemu zaštite žena od nasilja. Otvara se i pitanje pod kojim uslovima organizacije civilnog društva, koje godinama prate primenu propisa i pružaju podršku ženama, uopšte žele da učestvuju u institucionalnim procesima.
Za FemPlatz, odgovor u ovom trenutku nije poziv da im se obezbedi mesto za pregovaračkim stolom.
„Mi nećemo za pregovarački sto sa ovom državom. Ne sada, u ovom momentu, sa državom koja nam radi sve ovo što nam radi. Posebno otkad su krenuli studentski protesti. Ne možemo da ispratimo koliko je kršenja zakona, koliko je nasilja prema studentima, hapšenja, zadržavanja“, kaže Kosana Beker, programska direktorka FemPlatz-a.
Takav stav, prema njenim rečima, proizlazi i iz iskustva prethodnog učešća u institucionalnim procesima.
„Mi smo učestvovali u prethodnim procesima. Recimo, kada je usvajana strategija. Ništa od toga nije bilo. U ovom momentu bismo samo dali legitimitet procesu koji oni nemaju čime da nam pokažu da su ozbiljni.“
Time se pitanje participacije civilnog društva postavlja drugačije: nije dovoljno da organizacije budu formalno uključene. Pitanje je da li postoji mogućnost da njihovo učešće stvarno utiče na odluke i politike koje se donose.
Posebno je problematičan način na koji se, prema informacijama kojima FemPlatz raspolaže, radi na izmenama Zakona o sprečavanju nasilja u porodici.
„Potpuno je neverovatno da oni rade bez civilnog sektora. Mi ne znamo šta oni rade. To nije dostupno“, kaže Beker.
Odsustvo ženskih organizacija iz takvog procesa dobija dodatnu težinu imajući u vidu njihovo dugogodišnje iskustvo u praćenju rodno zasnovanog nasilja i neposrednom radu sa ženama koje su mu izložene.
Istovremeno, GREVIO u svom izveštaju iz 2025. upozorava i na širi ambijent u kojem rade organizacije koje se bave pravima žena, uključujući antirodne narative i sužavanje prostora za njihov rad.
Zato odluka da se u određenom trenutku ne učestvuje u institucionalnom procesu ne mora nužno značiti odustajanje od pokušaja da se sistem promeni. U slučaju FemPlatz-a, ona predstavlja procenu da samo prisustvo organizacija nije dovoljno ukoliko ne postoje uslovi za stvaran uticaj.
A sposobnost ženskih organizacija da nastave taj posao zavisi i od mnogo neposrednijeg pitanja: mogu li organizacije koje pružaju podršku ženama uopšte dugoročno da opstanu?
O tome govori četvrti tekst serijala „Kuća nije dom“.
Serijal „Kuća nije dom“:
Ovo je treći od pet tekstova u serijalu. Pročitajte i ostale:
- Kuća više nije dom: 18 femicida i sistemsko ćutanje institucija u 2025. (link)
- Pet godina neradništva: Kako je Srbija ignorisala sve preporuke GREVIO tela (link)
- Nećemo za pregovarački sto sa državom koja nas ignoriše (trenutni tekst)
- Bez sredstava, ali ne i bez snage: Kako preživljavaju SOS linije i sigurne kuće (link)
- Od Mape femicida do Deklaracije: Alati borbe koji ne zavise od dobre volje vlasti (link)
