Specijalizovane usluge podrške ženama koje su preživele nasilje godinama funkcionišu bez finansijske sigurnosti. Kosana Beker upozorava da pojedine organizacije rade bez sredstava, dok neke usluge već prestaju da postoje.
Dok se raspravlja o zakonima, strategijama i preporukama GREVIO tela, podrška ženama koje su izložene nasilju zavisi i od mnogo neposrednijeg pitanja: da li će, kada im pomoć zatreba, imati kome da se obrate.
Ženske organizacije u Srbiji razvijale su specijalizovane usluge podrške žrtvama nasilja i pre nego što je uspostavljen sadašnji institucionalni okvir zaštite. Među njima su SOS telefoni, psihosocijalna i pravna podrška, kao i druge usluge namenjene ženama koje su preživele nasilje.
Međutim, njihovo dugoročno funkcionisanje nije obezbeđeno.
„Ključno je da obezbedimo stabilno finansiranje organizacija koje pružaju podršku. Da naše usluge ne zavise od dobre volje onih koji raspolažu našim novcem – ministarstava, lokalnih samouprava. Trenutno smo u situaciji da su ženske organizacije bukvalno na izmaku snaga“, kaže Kosana Beker, programska direktorka FemPlatz-a.
Problem nije samo u tome što organizacije teško planiraju svoj rad. Nestabilno finansiranje može neposredno da utiče na dostupnost podrške ženama kojima je ona potrebna.
Beker upozorava da pojedine organizacije već rade bez sredstava.
„Znamo da mnoge ženske nevladine organizacije rade bez sredstava. Bez ikakvih sredstava. Možete li da zamislite da nekome godinama pružate uslugu, da vas neko zove kada je u najtežoj situaciji, i onda u jednom momentu samo kažete – dalje ne može, nemamo para – i ostavite te žene bez podrške.“
Prema njenim rečima, neke SOS linije već su prestale sa radom.
Problem održivosti specijalizovanih usluga prepoznaje i GREVIO. U izveštaju iz 2025. ukazuje se, između ostalog, na dostupnost i finansiranje specijalizovanih usluga, kao i na prepreke sa kojima se suočavaju organizacije koje ih pružaju.
Pitanje finansiranja zato nije samo pitanje opstanka pojedinih organizacija. Ono neposredno utiče na to da li žena koja je izložena nasilju može pravovremeno da dobije stručnu pomoć.
Istovremeno, od organizacija civilnog društva očekuje se da svojim iskustvom doprinose strategijama, zakonima i drugim institucionalnim procesima. Za organizacije koje svakodnevno pokušavaju da obezbede kontinuitet osnovnih usluga, taj odnos otvara i pitanje koliko država vrednuje znanje i infrastrukturu koju je civilno društvo godinama razvijalo.
Ipak, njihov odgovor na nedostatke sistema nije ograničen samo na pružanje neposredne pomoći.
Organizacije razvijaju i sopstvene mehanizme za dokumentovanje femicida, informisanje javnosti i zagovaranje promena. Upravo tim alatima posvećen je poslednji tekst serijala „Kuća nije dom“.
Serijal „Kuća nije dom“:
Ovo je četvrti od pet tekstova u serijalu. Pročitajte i ostale:
- Kuća više nije dom: 18 femicida i sistemsko ćutanje institucija u 2025. (link)
- Pet godina neradništva: Kako je Srbija ignorisala sve preporuke GREVIO tela (link)
- Nećemo za pregovarački sto sa državom koja nas ignoriše (link)
- Bez sredstava, ali ne i bez snage: Kako preživljavaju SOS linije i sigurne kuće(trenutni tekst)
- Od Mape femicida do Deklaracije: Alati borbe koji ne zavise od dobre volje vlasti (link)
