Kada zvanične evidencije ne daju potpunu sliku femicida, organizacije civilnog društva pokušavaju da popune praznine sopstvenim podacima i zagovaračkim alatima. Mapa femicida i regionalna Deklaracija „Zajedno protiv femicida“ pokazuju i kako građani, mediji i organizacije mogu da učestvuju u stvaranju pritiska za promene.
Serijal „Kuća nije dom“ počeo je podatkom da je tokom 2025. godine u Srbiji u rodno zasnovanom nasilju ubijeno najmanje 18 žena.
Reč „najmanje“ važan je deo tog podatka.
U odsustvu jedinstvene i potpune zvanične evidencije, organizacije koje prate femicid podatke prikupljaju i proveravaju iz različitih izvora. Jedan od rezultata takvog rada je Mapa femicida, koja obuhvata Srbiju, Crnu Goru, Albaniju i Hrvatsku.
Njena uloga nije samo da prikaže broj slučajeva. Mapa omogućava dokumentovanje podataka koji bi inače mogli ostati izvan javnosti, naročito kada se femicid dogodi u maloj sredini i ne dobije značajniju medijsku pažnju.
„Imali smo slučajeve u nekim jako malim mestima, selima, gde mediji nisu izveštavali. Pisali smo policiji i tužilaštvu i pitali. Dobili smo potvrdu da se desilo i uvrstili u statistiku“, objašnjava Kosana Beker.
Takav način rada pokazuje i koliko kvalitet evidencije zavisi od aktivnog traganja za informacijama, umesto samo od praćenja onoga što dospe u medije.
FemPlatz zato razmatra i kako Mapu učiniti korisnijom novinarima koji izveštavaju o femicidu i rodno zasnovanom nasilju.
„Voleli bismo da nam novinari kažu šta bi im bilo korisno. Da li treba nešto da dodamo, kako da mapu unapredimo da bude što korisnija“, kaže Beker.
Time Mapa može imati još jednu funkciju: da podatke prikupljene praćenjem pojedinačnih slučajeva pretvori u osnovu za dalja novinarska i institucionalna pitanja.
Od evidencije do zagovaranja
Drugi alat o kojem govori Beker jeste Deklaracija „Zajedno protiv femicida“, nastala nakon Regionalnog foruma o sprečavanju femicida.
Deklaracija definiše šest koraka koje njeni inicijatori smatraju neophodnim za efikasnije sprečavanje femicida: od uspostavljanja mehanizma za praćenje i unapređenja sistema prikupljanja podataka, do odgovarajućeg zakonodavnog i institucionalnog okvira, procene rizika, obuka i saradnje.
Prema podacima koje je FemPlatz izneo u razgovoru za Dijalog Net, Deklaraciju su do tada podržala 403 potpisnika iz regiona.
Za Beker, njena vrednost nije samo u broju potpisa već u mogućnosti da tema femicida ostane prisutna u javnosti.
„Što nas bude više, veći pritisak možemo da izvršimo. Bilo bi odlično kada bi se link ka Deklaraciji delio svaki put kada se desi femicid. Da ljudi koji to čitaju, koji inače nisu u fokusu, možda pomisle: hajde da se i ja pridružim.“
Mapa i Deklaracija imaju različite funkcije. Jedna pokušava da učini vidljivim ono što podaci i medijsko izveštavanje mogu da propuste, dok druga pokušava da okupljanjem podrške poveća javni pritisak za institucionalne promene.
Obe, međutim, ukazuju na isto pitanje koje se provlači kroz svih pet tekstova ovog serijala: šta se događa kada propisi i formalno postojeći mehanizmi nisu dovoljni da spreče nasilje?
Od najmanje 18 femicida tokom 2025, preko ponovljenih preporuka GREVIO tela, odnosa države prema ženskim organizacijama i problema održivosti specijalizovanih usluga, do pokušaja da se nedostaci zvaničnih evidencija nadomeste nezavisnim praćenjem – različiti delovi problema vode ka istoj tački.
Zaštita žena od nasilja ne meri se brojem usvojenih dokumenata, već time da li sistem prepoznaje rizik i reaguje pre nego što bude kasno.
Serijal „Kuća nije dom“:
Ovo je peti od pet tekstova u serijalu. Pročitajte i ostale:
- Kuća više nije dom: 18 femicida i sistemsko ćutanje institucija u 2025. (link)
- Pet godina neradništva: Kako je Srbija ignorisala sve preporuke GREVIO tela (link)
- Nećemo za pregovarački sto sa državom koja nas ignoriše (link)
- Bez sredstava, ali ne i bez snage: Kako preživljavaju SOS linije i sigurne kuće (link)
- Od Mape femicida do Deklaracije: Alati borbe koji ne zavise od dobre volje vlasti (trenutni tekst)
