Dobitnik Andrićeve nagrade Srđan V. Tešin predstavio je novu zbirku u ediciji Zlatno runo, eksperimentišući sa žanrovima i formama.
Nakon prošlogodišnje nagrađivane zbirke Crna Anđelija, Srđan V. Tešin vraća se čitaocima novom knjigom priča pod intrigantnim naslovom Žan Grenije, navodni vukodlak.
Knjiga je objavljena u izdanju Arhipelaga, u istoj prestižnoj ediciji Zlatno runo koja je nedavno predstavila i novi roman Ratka Dangubića.
Ovo delo predstavlja hrabar eksperiment u kome Tešin polazi od već postojećih priča poznatih domaćih i stranih autora (od klasika do savremenika) i kroz različite avangardne tehnike poput Fanfiction-a, Mash-up-a, Crossover-a, Cut and Paste i Recycling-a, stvara svojevrstan omaž vlastitoj biblioteci i iskustvu čitanja.
Rezultat je zbirka od 49 priča, koja je u kritičarskim krugovima već nazvana „Tešinovom objavom broja 49“.
„Zar ne možemo ničemu dobrom da se nadamo?“, pita se junak jedne od priča, što dobro oslikava širok raspon emocija i tema koje knjiga obuhvata. Sa jedne strane nalazimo priče o „lepom porodičnom životu“, a sa druge o „majci njihovih strahova“. Tešin se kreće od novih priloga za biografije do „savršene formule za mršavljenje“, od trudne žene čiji se snovi obistinjuju do smrti popularnog dečjeg pisca.
Geografska i vremenska širina priča je impresivna: od mokrinskih predela do priča iz celog sveta, od tajne istorije Minotaura do tajnog života mrtvaca. Junaci i pripovedači u knjizi postavljaju pitanje: „Gde je i kada sve to i još mnogo čega drugog moglo da se desi?“
Ova „neuhvatljiva, raznovrsna i uskomešana knjiga“, kako je opisuju, predstavlja celovit prikaz Tešinovog pripovednog darovitosti i zrelosti, koju je stekao kroz dve decenije objavljivanja romana i priča. Naslovna priča o Žanu Greniju, navodnom vukodlaku, daje samo nagoveštaj slojevitosti i mešavine realnog i fantastičnog koja prožima celu zbirku.
Prošlogodišnje priznanje (Andrićeva nagrada za najbolju knjigu priča na srpskom jeziku za zbirku Crna Anđelija) podiglo je očekivanja od ove nove knjige, a sve indicije pokazuju da Tešin nije izneverio. On ne samo da igrom sa tuđim tekstovima proslavlja čitanje kao kreativni čin, već to čini ne odričući se vlastitog glasa i iskustva savremene stvarnosti.
Objavljivanje ove knjige ubrzo nakon Dangubićevog Grada bez čitalaca u okviru iste edicije Arhipelaga, pokazuje da se izdavač fokusirao na kvalitetnu prozu koja se bavi složenim temama savremenog postojanja, identiteta i uloge književnosti, nudeći čitaocima dve različite, ali podjednako upečatljive, književne vizije.
