Slavica Sabo Tripković o odlasku, sećanju i norveškom „dugmetu za sigurnost“
Bilo je to lepo majsko veče kada su se pod istom mesečinom, kako je rečeno, našle sve one „žive duše“ koje su nekada činile dušu grada Valjeva.
Promocija knjige kratkih priča „Opsednuta mesecom“ Slavice Sabo Tripković, autorke koja već deceniju živi u Norveškoj, nije bila samo književni događaj. Bila je to neka vrsta seanse, prizivanje uspomena, ali i suočavanje sa onim što je nestalo, sa gradom koji se promenio, prijateljstvima koja su opstala uprkos hiljadama kilometara i sećanjima o zemlji u kojoj smo odrastali.
„Znala sam da će ona sve svoje uspomene morati da spakuje u jedan kofer“, rekla je Kristina Cvejanov, urednica prvog gradskog informativnog portala i Slavičina prijateljica od osnovne škole, govoreći o danu autorkinog odlaska u Norvešku.
Upravo je ta slika (kofer u koji stane ceo jedan život) možda i najsnažniji simbol večeri. Jer ono o čemu se zapravo govorilo, ispod priča o norveškom komšiluku koji ne zna ko živi pored, o pionirkama u crnim rolkama i o jugoslovenskom detinjstvu bez televizije zbog čega se gledalo u Mesec i zvezde, bila je egzistencijalna istina o odlasku.
Kada je Slavica progovorila o norveškom sistemu za stare i bolesne (onom čuvenom „dugmetu za pomoć“) mnogi u publici su klimali glavama. Znala je da ne klimaju zato što im je Norveška bliska, već zato što im je bol poznat.
Dugme koje nedostaje
„Ja mislim da je jako teško uporediti Srbiju sa Norveškom, jer su to dve stvarnosti“, kaže Slavica u razgovoru za Dijalog Net. „Norveška je izrazito socijalna država u službi svojih građana i sa jasnom vladavinom zakona. Briga o deci i starima je zakonska obaveza opština i tu nema šta dalje da se diskutuje.“
Ono što Norvežane čini spokojnim jeste bogata mreža kućne nege, odnosno timovi medicinskih sestra, tehničara i asistenta koji dolaze u kuće starih i bolesnih. Besplatno. Bez uslovljavanja i provere da li neko od familije može da se stara o njima.
„Cilj države je da stare i/ili bolesne osobe što duže žive tamo gde im je najbolje, a to je u sopstvenim kućama. Među njima ima i stogodišnjaka koji se snalaze sami, umivaju, jedu, ali je potrebno da im neko donese lekove i proveri da li su ih uzeli. Da im se zagreje ručak, skuva čaj, pomogne pri tuširanju ili oblaćenju i, naravno, malo popriča.“
Nasuprot tome, Slavica pominje svoje prijatelje u Valjevu, ljude u pedesetim godinama koji su morali da napuste poslove kako bi se danonoćno starali o roditeljima. I sama je, kaže, sedamnaest godina brinula o svojoj baki, paralelno radeći i podižući decu.
„Čak i uz moju brigu, mi smo nailazili na izazove administracije i službi koje nisu najbolje poznavale svoj posao. S pravom kažem da sam moju babu tri puta digla iz mrtvih, odnosno spasla sigurne smrti.“
Kada je reč o konkretnim koracima koje bi društvo moglo da napravi, Slavica ne nudi lake odgovore, ali nudi jedan vrlo konkretan predlog.
„Karitas u Srbiji ima iskustvo sa uslugom kućne pomoći i nege, pa možda učiti od njih. Sigurno da je potrebno uraditi jedno istraživanje o potrebama stanovništva, utvrditi broj i potrebe starih i bolesnih ljudi koji su još uvek dovoljno pokretni da mogu da žive u svom domu.“
I onda poteže stvar koja boli: „Ako ima viška radne snage po kancelarijama vodovoda, ostalih javnih preduzeća i lokalnoj administraciji, treba oformiti jedinicu kućne pomoći u saradnji sa Domom zdravlja i krenuti lagano. Ti ljudi već primaju platu, dakle ne bi moralo da se izdvaja za nove zaposlene.“
Poruka aktivistima je jasna: „Civilni sektor je tu da pritiska.“
Kralju se persira, premijeru ne
Norveška je država neopterećena autoritetom i to je možda najkraći opis političke kulture u kojoj danas živi Slavica.
„U Norveškoj se persira jedino kralju. Ostali su David, Bjorn, Turil, Hedvig ili Jens, bilo da su doktor, naučnik, nastavnik ili pomoćni radnik. Tako je i premijer Erna ili Junas, zavisno ko vlada.“
Ovo pravilo, koje na prvi pogled deluje kao puko odsustvo formalnosti, zapravo krije duboku političku filozofiju: političari i javni službenici su zapravo službenici građana. I kao takvi, podnose račune.
„Ako se izglupiraju onda podnose ostavku. Ako nastave da se glupiraju, u tom slučaju, pritiska ih javno mnjenje. Uglavnom, ne znam nekog ko se izvukao“, kaže Slavica surovo jasno.
Za razliku od toga, ono što bi mi u Srbiji trebalo da „prekvačimo“ jeste upravo ta osnovna premisa: država je u službi građana, a ne obrnuto. I novinari, kaže ona, imaju priliku da krenu sa tim i mnogi već dobro rade svoj posao.
Ono što je u Norveškoj nezamislivo, objašnjava, jeste ružan jezik predstavnika vlasti prema novinarima ili neistomišljenicima. I dok Norvežani među Evropljanima važe za hladne, Slavica tvrdi suprotno.
„U javnoj komunikaciji ili u razgovoru sa drugima su veoma srdačni, ljubazni i, moram da kažem, lepo vaspitani. Čovek može da se obrati opštinskom službeniku, lekaru, zaposlenom u bilo kojoj javnoj ustanovi i biće prihvaćen sa punom pažnjom i osmehom. Ja nisam doživela da je neko bio neljubazan prema meni.“
A kada je reč o tome šta Norvežani mogu da nauče od nas, ona ne okleva: „Mogli bi oni da uče od nas da budu srdačniji u međuljudskim odnosima, ali privatno su oni jako zatvoreni, odnosno gledaju svoja posla. Što nije loše.“
Ženski glas i žaba u hladnoj vodi
Kristina je, na promociji, podsetila na one godine kada su kao mlade novinarke u Valjevu sanjale o pisanju važnih tema, ali su osećale da ih muški svet ne shvata ozbiljno. Kada smo preneli to pitanje Slavici, njen odgovor je bio iznenađujuć.
„Ja mislim da je danas žensko novinarstvo izdominiralo, da tako kažem. Pregršt je mladih, hrabrih žena koje se bore za pravdu i demokratsko društvo.“
Međutim, ono što sledi jeste hladan tuš.
„Problem je što je to na neki način uzalud, ja ne vidim da je istraživačko novinarstvo i otkrivanje kojekakvih afera rezultiralo nečim u našoj zemlji. Osim mržnje i pretnji tim ljudima! Pa pogledajmo samo pad nadstrešnice. Ne znam šta gore treba da se desi od pogibije ljudi, od gubitka ljudskog života, pa da se dese tektonske promene u društvu.“
Slavica pominje trenutak kada su, tokom odavanja počasti poginulima, pojedinci puštali pesme. „To je nadrealno, ta bezosećajnost ne postoji ni kod životinja. Ja nisam ni pokušala da to ispričam nekome od norveških prijatelja, jer me je sramota.“
Ono što još više zabrinjava jeste jedna vrsta anestezije koju primećuje iz daljine.
„Jedna vrsta anestezije ili utrnulosti postoji, upravo kao kod žabe koja se stavi u hladnu vodu i kuva lagano, i koja ne pokušava da se spasi. To je jako tužno.“
Kofer, iluzije i magarac sa velikim ušima
Kristinina rečenica „tvoj odlazak je za mene značio kraj jedne iluzije“ pogodila je u srž. Kada smo zamolili Slavicu da se osvrne na taj „kofer“ u koji se pakuje ceo život, ona nije okolišala.
„Kristina i ja smo se borile u vreme kad nam je najveće zlo bio Koštunica. Ja nisam htela da imam decu pod njegovom vladom. Sa ove distance, to naše je gotovo najbezbrižnije doba. Hej, Koštunica!“
Onda objašnjava mehanizam koji vodi do kofera: glasate za Đelića, partija čiji program podržavate dovede na vlast nekog drugog, vrate socijaliste. Provedete mladost na ulici boreći se protiv Miloševića i kasnije, sa dvoje dece u rukama, probudite se sa Dačićem kao ministrom unutrašnjih poslova.
„To je nadrealno. Čovek se stvarno oseća kao deo jednog psihološkog eksperimenta gde treba da se istraži koliko možemo da trpimo vređanje zdravog razuma i inteligencije.“
Ono što je u Norveškoj nezamislivo (da se ne zna ko su levi, a ko desni, ko se bori za radnička prava, a ko za bogate) kod nas je svakodnevica.
„U Srbiji se čovek konstantno oseća kao magarac sa velikim ušima. Ti radiš pošteno, boriš se za pošteno društvo, a cilj političara je samo podela vlasti kao izvora moći.“
Koferi su, kaže Slavica, metafora za uspomene i to za Valjevo u kojem je odrasla, za prijatelje, za kulturu koja je nekada cvetala, za novine koje su birale kulturni događaj godine i darivale pobednicima slike istaknutih slikara.
„Odrastaš i gledaš raspadanje države u kojoj si rođen, a kao odrastao čovek svedok si raspadanja sopstvenog društva i ne možeš da ga zaustaviš. Eto, otišla sam pre više od 10 godina, prijatelji mi kažu da je gore nego što je ikad bilo.“
Mesec je isti, mostovi se grade
„Mesec je svugde isti, kao što su dobri ljudi svugde isti i u Srbiji i u Norveškoj“, zaokružuje Slavica pitanje o kulturi kao mostu.
„Svaki put kad dođem u Srbiju, mene preplavi ta dobrota i srdačnost kod ljudi. Isto tako, velikodušnost i dobrota Norvežana. Mislim da mi nemamo problem jedni sa drugima, kao dobri ljudi sa dobrim ljudima. Zna se gde leži razlika među nama.“
Kultura i umetnost su, kaže ona, i najbolji i najsigurniji most koji povezuje ljude. Sebe danas doživljava kao ambasadorku Srbije u Norveškoj, ali ne kroz parole, već kroz svakodnevne postupke.
„Imam prijatelje raznih nacionalnosti, radim pošteno, dobar sam kolega, a ponajviše domaćin koji podeli svoju trpezu sa gostima.“
Podseća na muzičare sa naših prostora koji su angažovani u Norveškoj i ostavljaju trag. I zaključuje sa nečim što zvuči gotovo kao aktivistički kredo, lišen ironije:
„Mislim da svi treba da daju svoj maksimum i da će se to videti. Ja stvarno verujem u dobro i u happy end.“
O sagovornici:
Slavica Sabo Tripković rođena je u Valjevu. Novinarstvo je studirala na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, a radila je kao novinarka, urednica i fotoreporter u raznim medijima. Januara 2016. preselila se u Norvešku, gde živi i radi više od deset godina. Autor je dve knjige i to „Cyber baja“ i „Opsednuta mesecom“. Piše blog na adresi ladanoblog.com, gde često beleži da život ne može biti lepši.
