Valjevo – Mladí u Srbiji suočavaju se sa mnogo strukturnih prepreka, ostvarenje osnovnih prava mladih (od obrazovanja i posla do stambenog zbrinjavanja i mentalnog zdravlja) predstavlja teško ostvariv luksuz.
O najnovijim podacima iz Izveštaja o ljudskim pravima mladih za 2024. godinu Beogradskog centra za ljudska prava, za Dijalog Net govori Goran Sandić, ko-urednik izveštaja.
Sandić naglašava da ovaj izveštaj predstavlja uznemirujuću sliku sistema koji kontinuirano propušta da ispuni svoje obaveze prema najmlađem stanovništvu
Obrazovanje: Fabrika nejednakosti
Obrazovni sistem u Srbiji reprodukuje društvene nejednakosti, umesto da bude put ka napretku. Dostupnost srednjeg obrazovanja dramatično varira – dok u Beogradu ide 95,8% mladih, u regionu Južne i Istočne Srbije svaki peti adolescent ne pohađa školu, navodi Sandić. Dodaje i da sistem favorizuje privilegovane: deca iz siromašnijih porodica usmeravaju se u trogodišnje stručne škole, a čak 43,1% učenika ne poseduje osnovnu matematičku pismenost.
Situacija nije ništa bolja i kada je reč o visokom obrazovanju, kaže Sandić i ukazuje na podatak da samo 34,7% mladih starih 25-34 godine ima završenu visoku školu, što je među najnižim stopama u Evropi, a broj budžetskih mesta je alarmantno nizak.
Sandić podseća da Izveštaj nudi prilično jasne smernice. Naglašava da je „potrebno povećati javno finansiranje obrazovanja na najmanje 6% BDP-a kako bi se poboljšao kvalitet nastave i uslova“, ali i „uvesti obavezno srednje obrazovanje i ukinuti diskriminatornu odredbu koja učenicima trogodišnjih škola ograničava pristup stručnoj ili opštoj maturi“. Naš sagovornik ukazuje i da je potrebno „značajno povećati broj budžetskih mesta na fakultetima i obezbediti dodatne subvencije za mlade iz socijalno ugroženih grupa na svim nivoima“.
Tržište rada: Eksploatacija umesto šansi
U Srbiji je svaka šesta mlada osoba (16,8%) nezaposlena, a gotovo svaka četvrta želi da radi, ali ne može da nađe posao.
U slučaju kada su mlade osobe zaposlene, suočavaju se sa prekarnim uslovima i nižim platama, tako da je prosečna zarada mladih od 15 do 19 godina čak 34,5% niža od proseka svih zaposlenih.
Programi poput „Moje prve plate“ pretvorili su se iz šanse u mehanizam radne eksploatacije mladih ljudi. Pored toga, Zakon o radu, koji bi doneo veću sigurnost, i dalje nije usvojen, uprkos brojnim obećanjima i preporukama Evropske unije.
„Suštinski gledano, mi u izveštaju ukazujemo da su standardi već više puta obećani, rokovi propušteni (novi Zakon o radu je prvobitno trebalo da bude donet 2021, a primenjen od 2022), a umesto toga donose se parcijalni, često problematični propisi (npr. nacrti zakona o radnoj praksi i sezonskim/povremenim poslovima) koji su u koliziji sa međunarodnim obavezama Srbije“, objašnjava Sandić.
Stanovanje: Nemoguća misija
Osamostaljenje je postalo nedostižan san za mlade u Srbiji. To potvrđuje podatak da preko 60% mladih osoba živi sa roditeljima, prosečno do 30,2 godine, dok je prosek u EU 26,2 godine. Visoke cene nekretnina u Srbiji u značajnoj meri prevazilaze platežnu moć mladih, dok država i dalje nema dugoročnu strategiju stanovanja.
„S jedne strane, revidirana Strategija za mlade 2023–2030 prepoznaje stanovanje kao važnu temu i najavljuje različite mere: subvencije za stanovanje, izgradnju neprofitnih stanova za mlade, subvencionisani zakup, bolje uslove u domovima itd. To jeste pozitivan normativni signal.
S druge strane, Nacionalna strategija stanovanja još uvek nije usvojena, iako su mladi u njenoj radnoj verziji prepoznati kao prioritetna grupa. Bez tog strateškog okvira, prostor za ozbiljne sistemske politike stanovanja za mlade ostaje prazan, a jaz između potreba mladih i postojećih programa ogroman“, kaže Sandić za Dijalog Net.
Postojanje pojedinačnih mera, poput subvencionisanih kredita, često su neadekvatne, donete bez konsultacija sa mladima i rizikuju da dodatno podstaknu rast cena nekretnina.
Zdravstvo: Zanemarena kriza mentalnog zdravlja
Posebno zabrinjavaju podaci koji govore o mentalnom zdravlju mladih. Samo 9,1% mladih koji su zabrinuti za svoje psihičko stanje potražilo je pomoć, a stopa samoubistava i nasilnih smrti među mladima je zabrinjavajuća. Sistem zdravstvene zaštite mladih je izložen hroničnom nedostatku stručnjaka, što potvrđuje i podatak da na teritoriji Republike Srbije postoji svega 29 specijalista dečje i adolescentne psihijatrije.
Sandić smatra da je neophodno „hitno obezbediti dostupnu, besplatnu i ne stigmatizujuću podršku, jer podaci ukazuju na ozbiljnu javnozdravstvenu krizu“. Dodaje i da je „preduslov da javne politike u oblasti zdravstva treba da se usmere i na destigmatizaciju mentalnog zdravlja i na širenje svesti o važnosti traženja pomoći“.
Slobode: Represija umesto dijaloga
Godina 2024. obeležena je građanskim i studentskim protestima, na kojima su zabeleženi brojni slučajevi neopravdanog privođenja i hapšenja mladih, uključujući i one od strane neidentifikovanih službenih lica. Ovi događaji ozbiljno dovode u pitanje poštovanje građanskih sloboda i pravo na slobodno okupljanje.
S tim u vezi, Sandić ocenjuje da „mediji moraju prestati sa reciklažom narativa u kojima se mladi pominju u kontekstu problema“, dok tabloidi moraju hitno da prestanu sa narativima „rušitelji ustavnog poretka, terorista, ustaša“ i slično u vezi sa protestima.
Dodaje i da je „potrebno je kontinuirano izveštavanje o sistemskim problemima (obrazovanju, poslu, zdravlju) a ne samo senzacionalističko praćenje incidenata. Svakako su studentske blokade i protesti primorale medije da se bave mladima, ali taj fokus mora ostati na suštinskim pitanjima njihovog položaja.
Sistem protiv mladih
Sandić naglašava da Izveštaj o ljudskim pravima mladih za 2024. nedvosmisleno pokazuje da su mladi u Srbiji žrtve sistemske inertnosti i nedostatka političke volje.
Primetno je da država često reaguje tek kada kriza eskalira, nudeći ad hoc mere umesto suštinskih reformi, kategoričan je naš sagovornik.
Studentski protesti u Srbiji pokazali su da mladi više nisu spremni na pasivnost, ali njihov glas još uvek nije sistemski pretočen u konkretne politike.
Ključna poruka donosiocima odluka je jasna: nije dovoljno imati strategije na papiru.
Neophodna je dosledna primena propisa, suštinsko uključivanje mladih u donošenje odluka i prekretnica od represije ka dijalogu.
Bez toga, Srbija će i dalje gubiti svoj najvažniji resurs, a to su generacije mladih ljudi koji svoju budućnost moraju da traže negde drugde.
