Drugi tekst u serijalu „Glas koji poštuje dostojanstvo“ – razgovor sa Dunjom Karanović i Goricom Nikolin
Šta znači popiti kafu sa sagovornikom/com pre nego što upalite diktafon, zašto „beskućnik“ nije identitet i koje medijske prakse hitno moraju da prestanu – saznajemo u razgovoru sa autorkom i jednom od saradnica na Smernicama za etičko izveštavanje.
Kada su Smernice za etičko izveštavanje o beskućništvu i siromaštvu objavljene ovog proleća, deo novinarske zajednice prepoznao ih je kao dugo očekivani alat. Drugi su se zapitali: zar zaista postoji toliko pogrešnih načina da se govori o siromaštvu? Odgovor, prema rečima sagovornica koje su učestvovale u njihovoj izradi, nije samo „da“, već i „pogledajte naslove na kioscima“.
Sa Dunjom Karanović, urednicom magazina Liceulice i autorkom Smernica, i Goricom Nikolin, novinarkom i komunikacijskom koordinatorkom Inicijative A 11 koja je učestvovala u izradi dokumenta, razgovarali smo o tome kako etički principi izgledaju kada se spuste na teren.
Od tragičnih sudbina do traženja krivca – šta mediji rade pogrešno
Karanović izdvaja dva dominantna, a podjednako problematična narativa. Prvi su senzacionalističke priče koje beskućništvo svode na ličnu tragediju: „’Bio direktor, a sad živi na ulici’ ili ’našao se u kandžama alkohola’ – ovakve priče sprečavaju čitaoce da se identifikuju sa sagovornicima. Suština je da se radi o društvenom problemu i da su faktori rizika (od neadekvatnih stambenih politika do diskriminacije na tržištu rada) nešto sa čime se svi suočavamo“, objašnjava.
Gorica Nikolin upozorava da, na žalost, ni dobronamerne greške nisu retke. „Novinari i novinarke često prepoznaju javni interes i znaju da istraže zloupotrebe, ali manjka senzibilnost za žrtve ovog korumpiranog i eksploatativnog sistema. Bez te senzibilnosti, najranjiviji građani i građanke u medijima bivaju predstavljeni kao lako potkupljivi i politički nepismeni.“ Pravi problem, dodaje, leži u posledicama koje ekstremno siromaštvo ostavlja na psihu, a taj aspekt gotovo uvek izostaje.
Posebnu odgovornost snose tabloidi. „Oni su najodgovorniji za negovanje stereotipa i predrasuda o marginalizovanima. Za svoja dela ne snose posledice jer živimo u sistemu koji štetna dela nagrađuje i ne sprovodi sopstvene zakone, ili su spremni da male posledice snose zarad finansijskih dobiti“, smatra Nikolin.
Zašto je „osoba u situaciji beskućništva“ toliko važno
Obe sagovornice insistiraju na jeziku kao prvoj liniji borbe protiv stigme. „Najvažnije je da izbegavamo termin ’beskućnik’ jer on implicira da je beskućništvo identitet, a ne situacija u kojoj bilo ko od nas može da se nađe“, ističe Karanović. „Kad kažemo da je neko osoba u situaciji beskućništva, akcenat je na individui koja ima svoj identitet, prava, želje i interesovanja, a situacija je privremena i uz podršku se iz nje može izaći.“
Nikolin podseća da stalna upotreba ispravnih izraza postepeno menja i svakodnevni rečnik društva. „Plasiramo ove termine u rečnike i radimo na njihovoj normalizaciji. Beskućništvo nije pojava koja se vezuje za određenu osobu ili grupu, to je fenomen koji može da nastane u odnosu na bilo koga od nas. Jednako je štetno i pripisivanje krivice. U medijima je praksa da se za sve traži krivac po svaku cenu, a kad govorimo o beskućništvu i siromaštvu, vidimo kakve su posledice te potrage za krivcima i razlozima za život na ulici.“
Kafa sa sagovornikom – poverenje ispred senzacije
Jedna od preporuka u Smernicama naizgled je jednostavna: popijte kafu sa sagovornikom pre intervjua. Iza nje stoji čitava filozofija pristupa. „Rad sa pripadnicima marginalizovanih grupa zahteva upoznavanje na nivou iznad pukog razgovora i pristup koji minimizira ili potpuno otklanja rizik od retraumatizacije“, objašnjava Nikolin, oslanjajući se na sopstveno iskustvo iz vremena kada je kao novinarka radila priče sa osobama u ranjivom položaju.
„Dužnost mi je bila da poseban oprez bude na njihovoj bezbednosti, da ih ne izložim dubljoj traumi, osećaju stida i sramote u kojima su svakog dana. Sagovornici moraju da imaju poverenje u novinara ili novinarku. Bez tog poverenja ne vredi ni obrađivati pitanja diskriminacije, stigmatizacije, marginalizacije.“
Isti princip, dodaje, važi za svaku osetljivu temu, bilo da su u pitanju deca, osobe s invaliditetom, Romi i Romkinje. „Na prvom mestu je pitanje: kako moj rad doprinosi poboljšanju položaja ovih ljudi? Ove teme ne služe vijanju klikova, već podizanju svesti i promenama u najboljem interesu onih koji su ugroženi.“
Kako izgleda dobar prilog i šta hitno mora da se menja
Na pitanje o idealnom medijskom izveštaju, Karanović kaže: „Jedan izveštaj sam po sebi ne može da bude idealan, ali idealno bi bilo da o ovim temama izveštavamo češće i savesnije. Dobar prilog ima više od jednog sagovornika i stavlja ličnu priču u širi kontekst, obrazlaže zakonske okvire koji su prekršeni i ukazuje na neophodne izmene javnih politika. Ono što treba izbegavati po svaku cenu jeste objavljivanje informacija i fotografija koje ugrožavaju bezbednost i dostojanstvo. Fotografije ne moraju biti eksplicitne, mogu da prikazuju trenutke radosti, saradnje, međusobne podrške, ili da na prenesen način pokažu koliko je komplikovano probiti se kroz lavirinte institucija socijalne zaštite.“
A kada bi mogla da odmah ukine jednu medijsku praksu u vezi sa izveštavanjem o siromaštvu, Gorica Nikolin ne okleva: „Volela bih da vidim više razumevanja za položaj siromašnih u našem društvu. Da oni ne budu predstavljeni kao krivci, već kao žrtve sistema koji eksploatiše njihovo siromaštvo. Siromaštvo je mnogo bliže svima nama nego što mislimo. Kroz kontinuiranu edukaciju, rešili bismo se prakse optuživanja siromašnih za položaj u kom se nalaze, jačali bismo sopstvene kapacitete za solidarnost i zajednički se borili da nam svima bude bolje. Lično mislim da je takvo ponašanje, profesionalno i privatno, jedino ispravno.“
Solidarnost koja štiti i novinare
Na kraju, Nikolin podseća da odgovorno izveštavanje uključuje i brigu o profesionalcima koji ga sprovode, posebno kada su i sami na udaru.
„Ugrožavanje bezbednosti novinarki i novinara postalo je, nažalost, česta situacija. Kad reakcija nadležnih organa izostaje, na nama je da se držimo zajedno i borimo za sigurne uslove rada. Ta solidarnost postoji i treba je stalno jačati, naročito u lokalnim medijima. Svesna sam uticaja lokalnog novinarstva na zajednicu i zajednica je svesna važnosti jakog i profesionalnog lokalnog medija“, zaključuje.
U trećem tekstu ovog serijala razgovaramo sa predstavnikom/com Mreže za borbu protiv beskućništva o tome kako etičko izveštavanje može da utiče na javne politike, kakva je uloga lokalnih medija i šta očekuju od države u godinama pred nama.
