Dok izveštaji organizacija za ljudska prava dokumentuju napade, pritiske i pokušaje diskreditacije branitelja ljudskih prava u Srbiji, ostaje pitanje kako ih šira javnost danas doživljava.
Katarina Golubović, predsednica Komiteta pravnika za ljudska prava (YUCOM), za Dijalog Net ocenjuje da medijske kampanje diskreditacije i institucionalni pritisci ugrožavaju odnos poverenja između građana i organizacija koje se bave zaštitom njihovih prava.
Napadi na branitelje ljudskih prava u Srbiji ne ogledaju se samo u fizičkom nasilju i pretnjama. U izveštaju YUCOM-a i Beogradskog centra za bezbednosnu politiku o napadima na branitelje ljudskih prava tokom 2025. godine dokumentovani su i pokušaji diskreditacije i stigmatizacije aktivista i organizacija, uključujući negativne medijske kampanje.
Prema tom izveštaju, tokom 2025. godine evidentirano je 317 incidenata usmerenih protiv branitelja ljudskih prava.
Od tog broja, 213 incidenata zabeleženo je van Beograda, a 104 u Beogradu. Među onima koji su bili izloženi napadima nalaze se i pojedinci i neformalne grupe, a ne samo registrovana udruženja.
Da ovakvi oblici pritisaka nisu ograničeni na jednu godinu pokazuje i YUCOM-ov izveštaj o napadima na branitelje ljudskih prava za 2022. godinu, koji takođe dokumentuje fizičke napade, zastrašivanje i kampanje diskreditacije.
Kako se takvo okruženje odražava na način na koji građani doživljavaju branitelje ljudskih prava?
Katarina Golubović, predsednica YUCOM-a, u odgovoru za Dijalog Net ukazuje na ulogu medijskog predstavljanja organizacija i aktivista.
„Medijska mašinerija u Srbiji kreira percepciju šire javnosti“, navodi naša sagovornikca, ukazujući na etiketiranje organizacija i aktivista izrazima poput „teroristi“, „izdajnici“, „lažni ekolozi“ i „strani agenti“.
Prema njenoj oceni, takvo predstavljanje, uz institucionalne pritiske i prikazivanje predkrivičnih postupaka na televizijama sa nacionalnom frekvencijom, ozbiljno ugrožava odnos poverenja između građana i udruženja građana.
Golubović smatra da pritisci imaju za cilj udaljavanje šire javnosti od udruženja koja građanima mogu pomoći da zaštite svoja prava.
U tom kontekstu posebno ukazuje na predizbornu kampanju i organizacije koje svojim iskustvom mogu doprineti zaštiti integriteta izbornog procesa. Ona ocenjuje da su takve organizacije izložene svakodnevnim klevetama, uključujući one koje, prema njenim rečima, dolaze od najviših državnih funkcionera.
Ove ocene predstavljaju Katarinino tumačenje mogućih posledica i namera koje stoje iza kampanja diskreditacije. Dokumentovani napadi i stigmatizacija sami po sebi ne dokazuju da je poverenje šire javnosti u branitelje ljudskih prava opalo.
Pitanje odnosa građana prema organizacijama za ljudska prava važno je i zbog njihove praktične uloge. Takve organizacije pružaju informacije, pravnu i drugu podršku, ukazuju na povrede prava i pomažu građanima da koriste raspoložive mehanizme zaštite.
Upravo na tu vezu ukazuje Golubović kada govori o pokušajima udaljavanja javnosti od udruženja građana. Njena procena otvara pitanje da li negativno predstavljanje organizacija može otežati građanima da ih prepoznaju kao mesta na kojima mogu dobiti podršku i informacije o zaštiti svojih prava.
Dostupnost tih mehanizama ne zavisi samo od njihovog formalnog postojanja, već i od mogućnosti građana da saznaju za njih i koriste ih.
