Beograd – Inicijativa za ekonomska i socijalna prava – A 11 saopštila je, povodom izjave gradonačelnika Beograda u ostavci Aleksandra Šapiča da 5.000 beskućnika znači da je glavni grad Srbije postao evropska metropola, da je to samo potvrda da se niko od nadležnih sistemski ne bavi stambenim i socijalnim politikama.
„To što Aleksandar Šapić posle skoro petnaest godina na različitim funkcijama u gradskoj upravi izjavljuje ‘da će se raspitati i videti šta može da uradi’ za ljude koji spavaju na ulici je najbolja ilustracija svega pogrešnog u socijalnoj politici Grada Beograda„, navela je u saopštenju ta organizacija.
Inicijativa A11 smatra da je država pitanje stanovanja u potpunosti prepustila tržištu i da zbog toga mogućnost za obezbeđivanje krova nad glavom zavisi isključivo od materijalnog statusa i kapaciteta pojedinca.
„Zbog toga predlažemo da se u okviru napora ‘da vidi šta može da uradi’, Aleksandar Šapić zainteresuje za pitanja: priuštivog stanovanja, prinudnih iseljenja, kontrole investitora, ograničavanja cene stanarina, poreza na imovinu koji plaćaju korisnici socijalnih stanova, segregacije bogatih i siromašnih kroz izgradnju luksuznih kvartova, subvencionisane stanogradnje samo za određene grupe zaposlenih u javnom sektoru – pripadnike vojske i policije„, stoji u saopštenju.
Dodali su da građani u situaciji beskućništva svakodnevno imaju probleme da dobiju lična dokumenta koja im omogućavaju pristup zdravstvenoj i socijalnoj zaštiti, legalnom zaposlenju, mogućnosti da glasaju, a da prihvatilište za odrasla i stara lica, kao jedina standardizovana usluga smeštaja u Beogradu, nije dovoljno pristupačno za osobe u situaciji beskućništva.
„Dnevni i noćni centri za osobe u situaciji beskućništva u Beogradu se otvaraju samo u zimskim mesecima, ograničenog su trajanja i funkcionišu kao ad hoc rešenja. Činjenica da ste osoba u situaciji beskućništva ne garantuje vam čak ni pravo na besplatni obrok u narodnim kuhinjama„, naveli su iz A 11.
Inicijativa A11 je naglasila da odgovorno bavljenje beskućništvom nije „raspitivanje i gledanje šta može da se uradi„, već zakonska obaveza gradskih i republičkih institucija prema ljudima koji su najugroženiji i to ne svojom krivicom.
