Valjevo – Iza smanjenog broja femicida u Srbiji ove godine ne krije se uspeh sistema, već niz alarmantnih propusta koji su žene koštali života.
Podaci Autonomnog ženskog centra (AŽC) za 2025. godinu pokazuju da je od 14 ubijenih žena, skoro polovina ranije prijavljivala nasilje, a najmanje petorica napadača već je bilo poznato pravosuđu po istom osnovu.
Državne institucije, od pravosuđa do lokalnih grupa za zaštitu, nisu ispoštovale sopstvene protokole za slučajeve visokog rizika, ostavljajući žene same sa pretnjom.
Proteklog vikenda na Trgu Republike u Beogradu je održana je ulična akcija „Sprečimo femicid zajedno!“ koju su organizovali Autonomni ženski centar i Žene u crnom.
View this post on Instagram
Cilj je bio direktno uputiti poruku ženama koje žive u nasilju i njihovom okruženju: pomoć postoji, a prvi korak je poziv na SOS telefon specijalizovanih ženskih organizacija.
„Svi pokazatelji rizika bili su tu. Institucije nisu reagovale“, ističe Vanja Macanović, predsednica AŽC, za Dijalog Net. „Najčešći propust koji se ponavlja poput loše sudbine je neuzimanje u obzir istorije nasilja pri donošenju presuda, određivanju mera ili prilikom izlaska iz zatvora. Sistem tretira svaki incident izolovano, a ne kao deo eskalirajućeg obrazaca koji može završiti smrću.“
Umetnost kao angažovanje: „Dok nas smrt ne rastavi“
Pre nešto više od mesec dana, u galeriji N.EON, pokrenuta je regionalna kampanja „Dok nas smrt ne rastavi“, umetničkim performansom koji je iza sebe ostavio dubok utisak.
U centru performansa bila je crna venčanica, unikatno delo poznate modne kreatorke Marije Tarlać, koja je postala snažan simbol borbe protiv femicida.
„Koliko god da verujemo da su venčanja simbol ljubavi i sreće, iskustvo žena koje su preživele nasilje pokazuje da mnoge od njih prvi put pretrpe nasilje tokom venčanja ili neposredno nakon njega“, objašnjava Vanja Macanović.
„Crna venčanica u ovoj kampanji nije provokacija, već poziv da otvorimo oči pred stvarnošću u kojoj najveći broj žena strada od ruke sadašnjeg ili bivšeg partnera.“
Kampanja je usmerena na informisanje i edukaciju javnosti o tome kako prepoznati obrasce ponašanja koji vode do femicida, te na praktične načine pomoći.
Ona predstavlja apel celoj zajednici na delovanje, jer, kako podaci AŽC pokazuju, u periodu od 2011. do 2024. godine u Srbiji je zabeleženo 424 slučaja femicida. „Femicid nije iznenadna tragedija, već poslednji čin dugotrajnog nasilja koje je okolina mogla da prepozna“, ističe Macanović.
Pravosuđe koje ne štiti: od kućnog zatvora do smrtne presude
Analiza AŽC ukazuje na sistemski krah u pet konkretnih slučajeva gde su postojali jasni pokazatelji da je žena u smrtnoj opasnosti. Državni mehanizmi su, umesto da reaguju odlučno, činili upravo suprotno:
- Sudija je nasilniku, poznatom po višestrukim prijavama, odredio kućni zatvor– usred tog „kažnjavanja“ izvršio je femicid.
- Mere zabrane prilaska nisu izričitečak ni tokom krivičnog postupka protiv nasilnika.
- Prilikom određivanja viđanja oca sa detetom, sudije ignorišu njegovu osuđujuću presudu za nasilje u porodici, stavljajući i dete u opasnost.
„Visoki savet sudstva ne postavlja pitanje odgovornosti sudija u ovakvim slučajevima. Bez konkretne odgovornosti nema ni promene u praksi“, kaže Macanović.
Grupe za koordinaciju: formalnost koja košta života
Multi-disciplinarne Grupe za koordinaciju i saradnju, koje bi trebalo da budu prva linija odbrane, često samo simuliraju rad. AŽC navodi slučajeve gde se sastanci ne održavaju, već se unapred pripremljeni zapisnici potpisuju, a žrtve u visokom riziku se ne pozivaju da učestvuju u kreiranju svog plana bezbednosti.
„Ovo nisu tehnički propusti, već svesno zanemarivanje dužnosti koje ima fatalne posledice. Zaštita ne sme da zavisi od ličnog angažmana pojedinca u instituciji, već od jasnih procedura koje se moraju poštovati“, ističe Macanović.
Svedoci nasilja: Kako pomoći a da se ne ugroziš?
Uprkos zastrašujućoj inertnosti sistema, AŽC naglašava da odluka pojedinca da reaguje može spasiti život. Kĺjučno je da se reakcija usmeri na pravi kanal.
„Naš najvažniji savet svima koji sumnjaju da je neka žena ili dete u opasnosti jeste: obratite se specijalizovanim ženskim organizacijama. One znaju kako da bezbedno postupaju, pruže pravnu i psihološku podršku, i usmere žrtvu kroz sistem. Poziv SOS telefonu može biti anoniman i prvi korak ka bezbednosti“, objašnjava Macanović.
Organizacija na svom sajtu poseduje mini leafllet sa detaljnim uputstvima pod nazivom „Ako sam svedok nasilja, kako da ga prijavim“. Dokument ne savetuje samo kako da se pomogne žrtvi, već i kako svedok da prioritizuje sopstvenu bezbednost prilikom intervencije.
„Želimo da građani budu aktivni, ali i oprezni. Neka ne ulaze u direktan fizički sukob, već neka posmatraju, zabeleže šta mogu i što pre pozovu organizacije koje se time profesionalno bave ili policiju u hitnim slučajevima“, dodaje Macanović.
Da li postoji put ka promeni?
Iako je broj femicida ove godine manji, niž od najmanje 10 pokušaja ubistava govori da je krah sistema i dalje prisutan. Vanja Macanović ističe tri hitna koraka za promenu:
- Odgovornost pravosuđa:Uvođenje mehanizma za procenu rizika koji će sudije obavezno primenjivati, i sankcionisanje onih koji ga ignorišu.
- Reforma Grupa za koordinaciju:Njihov rad mora postati transparentan, obavezan i praćen, sa stvarnim učešćem žrtava.
- Hitno usvajanje Nove nacionalne strategije:Strategija mora imati precizne, merljive ciljeve i obavezan budžet, a ne ostati puki politički dokument.
Ulična akcija na Trgu Republike bila je i sećanje na žrtve i živi dokaz da civilni sektor ne prestaje da vrši pritisak. Tek kada se prepozna da su femicidi ne samo porodična tragedija, već i državni propust, možemo govoriti o istinskoj prevenciji.
Korak svakog od nas može biti presudan. Ako ste svedok nasilja – ne ćutite. Pozovite. Informišete se. Spasite život.
Za pomoć i podršku, možete se obratiti SOS telefonima ženskih organizacija koje rade širom Srbije. Spisak i kontakti dostupni su na sajtovima Autonomnog ženskog centra i drugih organizacija civilnog sektora.
