Belorusija neće biti druga Ukrajina

Belorusija

Beograd, 28. avgust 2020. – Nešto duže od pola decenije od izbijanja ukrajinske krize koja je ishodovala promenom spoljnopolitičke orijentacije, ali i otcepljenjem više teritorija u južnim i istočnim delovima zemlje, i Belorusija se našla u središtu najozbiljnije političke situacije od raspada SSSR-a.

Autor teksta je Dr Miloš Petrović, naučni saradnik u Institutu za međunarodnu politiku i privredu.

Povod za krizu su nedavno održani izbori na kojima je višedecenijski predsednik Aleksandar Lukašenko osvojio (ne)verovatnih 80% glasova izašlih beloruskih birača.

Doduše, sami rezultati ne odudaraju preterano od prethodnih izbornih ciklusa kada je Aleksandar Lukašenko osvajao i preko 80% glasova uz istu toliku, ili čak i višu izlaznost beloruskih birača (koja je formalno najviša na kontinentu, izuzimajući par zemalja u kojima je glasanje obavezno).

Novina nije ni da su sprovedeni izbori ocenjeni kao nedovoljno demokratski od niza međunarodnih aktera.

Ipak, ono što čini ove izbore različitim jeste politička reakcija Belorusa: organizovani su najveći protesti protiv vlasti od završetka Hladnog rata, i uspostavljen Koordinacioni savet, kao vrsta paralelne vlade sastavljene od opozicionih lidera koji tvrde da su istinski pobednici izbora.

Po ugledu na zaoštrenu situaciju u Ukrajini pre nekoliko godina, pažnja međunarodne javnosti usmerena je na dva spoljna aktera: Rusiju, koja je priznala i čestitala predsednički reizbor Lukašenku, i Evropsku uniju, koja je odbila da prihvati rezultate kao legitimne.

Dr Miloš Petrović je i autor knjige „Nastanak ukrajinske krize: od političke iluzije Evropske unije do bitke za postsovjetsku Evropu„.

Nepoverenje i nerazumevanje između dve sile godinama komplikuje ne samo nastojanja da se aktivnije angažuju na obnovi ukrajinske celovitosti, već i da pronađu najmanji zajednički sadržilac buduće saradnje u istočnoevropskom prostoru.

 Rusiji Belorusija predstavlja ne samo jednog od najbližeg partnera u postsovjetskim geopolitičkim inicijativama, već i drugu konstituentu konfederalnog Saveza Rusije i Belorusije.

S druge strane, Evropska unija Belorusiju želi da bliže poveže sa svojom privredom i političkim sistemom putem dublje integracije kroz Istočno partnerstvo, koje je uspostavila pre desetak godina kao neku vrstu alternative politici proširenja za taj prostor.

Za razliku od ukrajinskih suseda, beloruske vlasti i dalje odolevaju da se u potpunosti politički, ekonomski i bezbednosno poravnaju sa bilo kojim od navedenih suseda, argumentujući to potrebom za vođenjem „suverene politike“. Ipak, imajući u vidu aktuelnu situaciju, takva logika mogla bi da bude okončana i usled međunarodnih, kao i usled unutrašnjih pritisaka.

Ono što upada u oči u poređenju sa prvom polovinom decenije jeste značajno drugačije i taktičnije političko ophođenje Evropske unije.

Premda rezultate predsedničkih izbora ne priznaje, prema objašnjenju Visokog predstavnika za spoljnu politiku i bezbednost Žozepa Borela „Evropska unija nema nameru da pretvara Belorusiju u drugu Ukrajinu„.

VP Borel problem ne vidi u „izboru između Rusije i Evrope, već u postizanju slobode i demokratije, koje su glavne vrednosti Evropske unije“. Ipak, s druge strane, VP naglašava da je u Ukrajini postojao „geopolitički aspekt“ i da se beloruski slučaj ne treba porediti sa ukrajinskim. Ovakve izjave evropskog šefa diplomatije predstavljaju značajan otklon od prethodnih odluka evropskih institucija koje su svojim neopreznim mešanjem u značajnoj meri doprinele nepovoljnom toku ukrajinske krize. I ne samo to: Evropska unija, kako navodi, u kontaktu je s ruskom stranom „kako ne bi došlo do nesporazuma„.

Protesti u beloruskim gradovima nesporno predstavljaju jedno od najvećih iskušenja za održavanje aktuelnog režima; čak je i sam A. Lukašenko sugerisao mogućnost raspisivanja novih izbora pod uslovom da se prethodno dogovore ustavne promene.

Premda „Belorusija nije Ukrajina„, obe zemlje se nalaze u središtu istočnoevropskog prostora u kojem uticaj nastoje da konsoliduju i Rusija i EU.

 Dok dalji razvoj unutrašnje političke situacije nije izvestan u trenutku pisanja ovog teksta, međunarodni kontekst deluje nešto manje nepredvidivo nego pre nekoliko dana.

Za razliku od ukrajinske krize, u slučaju beloruskih predsedničkih izbora deluje da postoji kanal komunikacije između svih zainteresovanih aktera. Uprkos nepoverenju i različitim interesima, kao rezultat naučenog u Ukrajini, deluje da su strane spremne da barem nominalno saslušaju drugačije perspektive i time umanje mogućnost nepažljive provokacije i eskaliranja sukoba.

Činjenica da u ovom trenutku niko ne želi novu Ukrajinu može se pokazati povoljnom ne samo za prevazilaženje beloruskog političkog problema, već i deeskalaciju aktuelnog geopolitičkog neprijateljstva između Rusije i Evropske unije.

Najčitanije
Obrazovanje

CEU: Stipendije za diplomske i postdiplomske programe

_______
Central European University (CEU) je međunarodni priznati univerzitet za diplomsko (Master) i postdiplomsko (PhD) obrazovanje iz područja društvenih i humanističkih nauka, zaštite životne sredinei matematike. CEU se nalazi u samom srcu…
Društvo

Press Start: Crowdfunding za novinarske priče

_______
Pokretači platforme Press Start žele da im ona omogući mesto gde mogu prikupljati donacije za svoj rad. Platforma je svojevrstan odgovor na potrebu novinara koji žive u zemljama sa ugroženom slobodom govora…
Evropa

Italija će najviše dobiti od EU za imigrante

_______
Evropska komisija odobrila je članicama suočenim sa sve većim brojem imigranata pomoć od 2,4 milijarde evra za narednih šest godina. Najviše će dobiti zemlje koje su prve na udaru –…

Preporučujemo…