Novi Zakon o upravljanju otpadom usvojen je krajem 2025. godine, a Ministarstvo zaštite životne sredine već je pokrenulo pripremu njegovih izmena i dopuna.
Polazne osnove kao razloge navode dalje usklađivanje sa propisima Evropske unije, ali i potrebu da se otklone nedostaci uočeni u primeni.
U fokusu najavljenih promena su proširena odgovornost proizvođača, pojedini posebni tokovi otpada, proširenje inspekcijskih ovlašćenja i preciznije uređivanje prekograničnog kretanja otpada.
Igor Jezdimirović, predsednik Upravnog odbora Inženjera zaštite životne sredine i član Radne grupe za pripremu izmena Zakona, smatra da novu zakonsku intervenciju ne treba automatski tumačiti kao dokaz da je prethodni zakon bio loš. Važnije je, prema njegovoj oceni, razdvojiti ono što predstavlja novu obavezu proisteklu iz evropskih propisa, ono što zahteva ispravljanje nedostataka postojećeg Zakona i probleme koji se mogu rešavati boljom primenom već postojećih pravila.
Jedna od značajnijih promena koju je novi Zakon doneo jeste mogućnost uvoza određenih vrsta neopasnog otpada radi energetskog iskorišćenja, što ranije nije bilo dozvoljeno na ovaj način, navodi Jezdimirović. Zakon je, kako kaže, doneo i dodatno usklađivanje sa propisima Evropske unije, uključujući preciznije definisanje pojedinih tokova otpada, kao što je otpad od hrane, kao i određena rešenja koja bi trebalo da olakšaju funkcionisanje sistema upravljanja otpadom.
Ipak, činjenica da se samo nekoliko meseci nakon usvajanja Zakona već radi na njegovim izmenama, prema njegovom tumačenju, ne znači nužno da su se u međuvremenu pojavili potpuno novi problemi.
Deo sada najavljenih promena predstavlja nastavak ranije planiranog usklađivanja sa pravom Evropske unije, uključujući novu evropsku regulativu o pošiljkama otpada i dalje uređivanje proširene odgovornosti proizvođača, posebnih tokova otpada i inspekcijskog nadzora.
Zašto te izmene nisu bile obuhvaćene prethodnim promenama, ostavlja kao pitanje za Ministarstvo zaštite životne sredine.
Istovremeno upozorava da puna primena novog Zakona još nije dostignuta. Za usklađivanje dela poslovanja i donošenje podzakonskih propisa ostavljeni su prelazni rokovi, pa će se, prema njegovoj oceni, puni efekti nekih rešenja tek videti.
„Zato bi u procesu novih izmena trebalo jasno razdvojiti šta predstavlja novu obavezu proisteklu iz evropskih propisa, šta predstavlja ispravljanje nedostataka postojećeg Zakona, a šta su problemi koji se zapravo mogu rešiti boljom primenom već postojećih propisa“, navodi Jezdimirović.
Kada je potreban novi zakon, a kada bolja primena
Takvo razdvajanje, prema njegovom tumačenju, moguće je ako se za svaku predloženu izmenu jasno utvrde evropski propis iz kojeg proizlazi, rok njegove primene i stepen u kojem je obaveza već preneta u domaće zakonodavstvo.
Kao primer navodi Okvirnu direktivu o otpadu, revidiranu 2018. godine. Prema njegovoj oceni, izmene koje se sada najavljuju mogle su da budu urađene prilikom donošenja novog Zakona. Sa druge strane, nova Uredba EU o pošiljkama otpada iz 2024. predstavlja noviji regulatorni okvir na koji Srbija mora da reaguje u procesu usklađivanja sa pravom EU.
Jednako je važno, smatra Jezdimirović, utvrditi da li je za određeni problem uopšte potrebno menjati zakon.
„Zakon treba menjati kada nedostaje zakonski osnov za određeno pravo, obavezu, nadležnost, kontrolu ili sankciju. Ako zakonski osnov već postoji, a sistem ne funkcioniše zato što nije donet odgovarajući podzakonski akt, nema dovoljno ljudi, novca, infrastrukture ili kontrole, onda nova zakonska norma sama po sebi neće rešiti problem.“
Upravo tu vidi jedan od ključnih problema upravljanja otpadom u Srbiji: nije reč samo o kvalitetu propisa, već i o njihovoj selektivnoj i nedoslednoj primeni. Česte izmene zakona bez rešavanja problema njihove primene, prema njegovoj oceni, dodatno stvaraju pravnu nesigurnost za sve koji učestvuju u sistemu upravljanja otpadom.
Tri mesta na kojima sistem puca
Jezdimirović izdvaja tri tačke na kojima, prema njegovoj proceni, danas najčešće puca lanac upravljanja otpadom.
Prva je upravljanje sistemom na lokalnom nivou: planiranje, prikupljanje pouzdanih podataka, finansiranje i kontrola. On ocenjuje da veliki broj lokalnih samouprava i javnih komunalnih preduzeća i dalje nema dovoljno razvijene kapacitete da kvalitetno prati količine i sastav otpada i da na osnovu tih podataka planira razvoj sistema.
Druga tačka je infrastruktura za sakupljanje, odvojeno sakupljanje i tretman otpada. Prema njegovim navodima, još nisu svi građani Srbije obuhvaćeni organizovanim sistemom sakupljanja, primarna selekcija nije sistemski i dovoljno široko uspostavljena, veliki deo otpada i dalje završava na nesanitarnim i divljim deponijama, dok se opasan otpad iz domaćinstava u velikoj meri meša sa komunalnim.
Treća tačka je primena propisa i odgovornost.
„Prvi savremeni Zakon o upravljanju otpadom usvojen je još 2009. godine. Sedamnaest godina kasnije, posle velikog broja projekata, ulaganja i programa jačanja kapaciteta, i dalje imamo ogroman raskorak između onoga što piše u propisima i onoga što se dešava u realnosti sa otpadom.“
Problem upravljanja otpadom, prema njegovoj oceni, prečesto se posmatra kao komunalno ili čak socijalno pitanje, umesto kao pitanje zaštite zdravlja ljudi, životne sredine, upravljanja resursima i ekonomskog razvoja.
„Dok se to ne promeni, teško ćemo napraviti ozbiljan iskorak. Otpad oko nas postaje otpad u nama“, kaže on.
