Osoba u invalidskim kolicima stiže na važan sastanak, ali ne može da uđe u zgradu. Neko može da je unese. Sastanak može da počne. Formalno, problem je možda „rešen“.
Za Ljupku Mihajlovsku, jednu od autorki poglavlja o pristupačnosti u godišnjem izveštaju „Položaj osoba sa invaliditetom u Srbiji 2025“, upravo takva situacija pokazuje zašto pristupačnost nije tehnički detalj.
„Nije mi stran taj osećaj“, kaže Mihajlovska. Poruka koju tada prima osoba koja ne može samostalno da uđe, opisuje ovako: „nevažna si, tvoj doprinos je nevažan“. Nošenje i unošenje, dodaje, narušava integritet osobe i stavlja je u inferiornu poziciju.
To iskustvo vodi do mnogo šireg pitanja od postojanja rampe ispred jedne zgrade: šta zapravo znači imati pravo ako osoba ne može samostalno da stigne do mesta na kojem ga ostvaruje, dobije informaciju u obliku koji može da koristi ili pristupi digitalnoj usluzi koja joj je potrebna?
Godišnji izveštaj MDRI-S pokazuje da Srbija ima propise, standarde, strateške dokumente i pojedinačne dobre prakse. Istovremeno beleži prepreke u fizičkom okruženju, komunikaciji, transportu i pristupu informacijama, kao i probleme sa sprovođenjem i nadzorom.
Drugim rečima, pitanje više nije samo da li je pristupačnost negde propisana, već da li je čoveku stvarno omogućeno da ono što mu pripada može i da koristi.
Pristupačnost ne može da se završi na pola puta
Mihajlovska pristupačnost opisuje kao osnovni preduslov ravnopravnog učešća: ako osoba ne može da se kreće, koristi javni prevoz, prima i šalje informacije ili koristi proizvode i usluge, ograničeno joj je i učešće u obrazovanju, zapošljavanju, kulturi, sportu i drugim oblastima života.
Zato odbacuje i samu ideju „delimične“ pristupačnosti.
„Ne može nešto biti prividno pristupačno, ili jeste ili nije. Ne postoji čak ni delimična pristupačnost, jer sve dok negde postoji barijera to nije pristupačno.“
Njena slika „lanca kretanja“ možda najjednostavnije objašnjava problem: ako taj lanac u bilo kom trenutku može da bude prekinut, pristupačnost nije obezbeđena. Element namenjen uklanjanju prepreke ne znači mnogo ako nije izveden po standardu i u praksi je neupotrebljiv.
To je važna razlika između postojanja rešenja i mogućnosti da ga čovek zaista koristi.
I nalazi MDRI-S izveštaja ukazuju upravo na taj raskorak. U njemu se prenose nalazi redovnog mehanizma Zaštitnika građana za praćenje primene Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom: Srbija ima normativni okvir, ali veliki broj javnih objekata ostaje nepristupačan, pristupačni formati komunikacije nisu dovoljno zastupljeni, javne institucije retko obezbeđuju tumače za znakovni jezik, a problemi postoje i u pristupačnosti transportne infrastrukture i efikasnosti inspekcijskog nadzora.
Kada detaljan standard nije dovoljan
Možda je najjasniji primer razlike između propisa i stvarnosti fizička pristupačnost objekata.
MDRI-S, prenoseći nalaze redovnog mehanizma Zaštitnika građana za praćenje primene Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom, navodi da je pravilnik kojim su uređeni tehnički standardi planiranja, projektovanja i izgradnje objekata veoma detaljan: sadrži standarde, tehnička uputstva i crteže i ostavlja malo prostora za proizvoljno tumačenje. Problem se, međutim, pojavljuje u primeni i nadzoru.
U tom nalazu se navodi da građevinska inspekcija tokom 2024. i 2025. godine nije izrekla nijednu kaznu zbog nepoštovanja tehničkih standarda pristupačnosti. Kao jedan od razloga navodi se nedovoljan broj inspektora i arhitekata sa potrebnim znanjem iz univerzalnog dizajna i pristupačnosti.
To ne dokazuje da je svaki objekat nepristupačan, niti da se standardi nigde ne primenjuju. Pokazuje nešto preciznije: postojanje detaljnog pravila samo po sebi nije dokaz da je pravo ostvareno u praksi.
Ta razlika je važna i zato što pristupačnost nije samo pitanje građevine.
Strategija unapređenja položaja osoba sa invaliditetom za period 2025–2030, kako je prenosi MDRI-S, među problemima prepoznaje nedovoljnu pristupačnost objekata javne namene, komunikacijsku, arhitektonsku i kognitivnu pristupačnost, nepriznavanje kognitivne pristupačnosti kao osnova za pristup pravima i uslugama, kao i nedovoljnu pristupačnost i podršku u srednjem i visokom obrazovanju.
Barijera, dakle, nije samo stepenik.
Može biti informacija koju osoba ne može da razume, usluga koju ne može samostalno da koristi ili digitalni sistem koji je formalno dostupan, ali ne i stvarno upotrebljiv.
Digitalna vrata mogu biti zatvorena kao i fizička
Upravo na digitalnoj pristupačnosti dobro se vidi zašto je potrebno razlikovati normativno pravilo, njegovu primenu i stvarnu dostupnost usluge.
Mihajlovska je u prvobitnim odgovorima problem normativnog uređenja digitalne pristupačnosti javnog sektora opisala šire. Nakon dodatne provere za Dijalog Net, precizirala je svoj odgovor: digitalna pristupačnost javnog sektora u Srbiji jeste normativno prepoznata i određene obaveze već postoje, pre svega kroz Zakon o elektronskoj upravi i Uredbu o bližim uslovima za izradu i održavanje veb-prezentacije organa.
Problem, prema njenoj stručnoj oceni, jeste u tome što postojeći okvir nije dovoljno sveobuhvatan i precizan: potrebno je sistemskije uređivanje digitalne pristupačnosti u različitim sektorima, preciznije upućivanje na primenljive tehničke standarde i dalje usklađivanje sa evropskim okvirom koji obuhvata i veb-stranice i mobilne aplikacije.
To preciziranje ima uporište u Studiji o proceni politika digitalne pristupačnosti u Republici Srbiji, izrađenoj uz podršku Međunarodne unije za telekomunikacije – ITU, u čijoj je izradi, prema njenom odgovoru, učestvovala i Mihajlovska.
Studija preporučuje jasnije pozicioniranje politike veb-pristupačnosti u institucionalnom, političkom i zakonodavnom okviru Srbije, uključujući oblasti poput IKT-a, e-uprave, javnih nabavki, zdravstva i obrazovanja.
Takođe ukazuje na potrebu usklađivanja sa evropskim okvirom za pristupačnost veb-stranica i mobilnih aplikacija organa javnog sektora i standardom EN 301 549.
Posebno je značajno što studija pravi razliku između opšteg pozivanja na „standarde pristupačnosti“ i preciznog određivanja tehničkog standarda: prema dostavljenom materijalu, Zakon o elektronskoj upravi ne određuje konkretno na koji se standard odnosi, dok Uredba sadrži konkretne zahteve i načine tehničke provere, ali ne propisuje usklađenost sa određenom verzijom WCAG standarda i određenim nivoom usklađenosti, poput WCAG 2.1 AA.
To je mnogo precizniji opis problema od tvrdnje da pravila jednostavno nema: pravila postoje, ali ostaje pitanje njihove preciznosti, obuhvata i primene.
„Ne mora preko noći“
Kada se problem postavi tako, pitanje za lokalnu samoupravu više nije samo koliko novca ima za uklanjanje svih barijera odjednom.
Mihajlovska smatra da opština može da počne od kratkoročnog i dugoročnog plana: da utvrdi gde želi da stigne, šta je potrebno uraditi i kojim resursima raspolaže. Argument da nešto „ne može preko noći“ za nju nije dovoljan odgovor.
„Ne mora, može preko dana“, kaže, dodajući da se, posle 30 godina slušanja da nešto ne može preko noći, nameće pitanje kako ta „noć“ može da traje toliko dugo.
Njena doslovna formulacija u odgovoru glasi: „Jer ako 30 godina slušate da nešto ne može preko noći onda se zapitate, kako ta noć traje 30 godina.“
I ovde se njen odgovor dodiruje sa nalazima publikacije. MDRI-S ocenjuje da pojedinačne inicijative, bez strateškog okvira, ne dovode do značajnijeg napretka ni na nacionalnom ni na lokalnom nivou. Strateški pristup potreban je da bi se utvrdilo postojeće stanje, napravio plan uklanjanja barijera i odredili prioriteti među objektima, informacijama, komunikacijama, uslugama i proizvodima.
To ne znači da lokalnih pomaka nema. Izveštaj beleži lokalne timove i programe u više gradova i opština, kao i pojedinačne servise, mape pristupačnosti i druge inicijative. Ali beleži i da nadzor nad standardima, koji bi trebalo da sprovode građevinska i urbanistička inspekcija, u praksi nije redovan.
Zbog toga unapređenje pristupačnosti ne bi trebalo da zavisi samo od pojedinačnih inicijativa u institucijama i lokalnim samoupravama, već od planiranja, primene standarda i kontinuiranog nadzora.
Pravo se proverava na mestu na kojem čovek naiđe na prepreku
Iz postojećih izvora ne može se zaključiti da je svaki javni objekat nepristupačan, da svaka digitalna javna usluga isključuje osobe sa invaliditetom ili da se nijedan propis ne primenjuje. Publikacija, naprotiv, beleži i postojeće norme, lokalne inicijative i primere unapređenja.
Ali postojeći nalazi omogućavaju uži i važniji zaključak.
Pristupačnost se ne može meriti samo postojanjem propisa, rampe, sajta ili pojedinačne inicijative. Za stvarnu pristupačnost važno je da čovek može bez prekida da koristi prostor, informaciju ili uslugu koja mu je potrebna.
Zato Ljupkina slika osobe pred vratima važnog sastanka nije samo priča o jednom nepristupačnom ulazu.
Ako je jedini način da osoba ostvari pravo da je neko prenese preko prepreke, ako informaciju ne može da dobije u obliku koji koristi ili ako se digitalna usluga formalno nalazi na internetu, ali joj nije upotrebljiva. Problem nije samo tehnički.
Tada pitanje pristupačnosti postaje pitanje ravnopravnosti, samostalnosti i dostojanstva.
I upravo na tom mestu postaje vidljiva razlika između prava koje postoji na papiru i prava koje čovek može da ostvari.
