Povodom Međunarodnog dana borbe protiv homofobije, bifobije i transfobije (IDAHOT), Centar za istraživanje i razvoj društva IDEAS objavio je podatke koji otkrivaju svakodnevnu nesigurnost LGBTIQ+ osoba u Srbiji.
Više od polovine je doživelo diskriminaciju, gotovo svaka druga trpi govor mržnje nedeljno, a 68% zaposlenih prećutkuje svoj privatni život na poslu.
U razgovoru za Dijalog Net, Mladen Antonijević Priljeva iz IDEAS-a govori o tome kako izgleda život kada morate stalno da procenjujete rizik i šta bi država mogla da uradi sutra, a ne za godinu dana.
Prosečan dan LGBTIQ+ osobe: stalno merite koliko smete da budete vidljivi
Kako objašnjava Antonijević Priljeva, ono što podaci IDEAS-a najbolje oslikavaju jeste da LGBTIQ+ osobe u Srbiji ne žive samo sa povremenim incidentima, već sa stalnom potrebom da procenjuju rizik: kome mogu da veruju, gde mogu da budu otvorene, šta smeju da kažu i kakve posledice to može da ima. To nije apstraktan osećaj nesigurnosti to je, u stvari, svakodnevna strategija preživljavanja.
Ta procena odvija se u gotovo svim oblastima: u školi, na fakultetu, na poslu, u javnom prostoru, u zdravstvenom sistemu, često i u porodici. Za mnoge LGBTIQ+ osobe i najobičnije pitanje (poput, „kako si proveo vikend?”) nije bezazleno. Pre nego što odgovore, moraju da procene da li će pominjanje partnera, partnerke ili mesta na koje su izlazili izazvati podsmeh, udaljavanje, ogovaranje, diskriminaciju ili čak nasilje.
Zato se, dodaje, govori o stalnom prilagođavanju: neko menja način na koji govori o sebi, neko izbegava teme iz privatnog života, neko krije vezu, neko pažljivo bira gde izlazi, kome se poverava, kod kog lekara ide ili da li će se uopšte obratiti instituciji. Uprkos svemu tome, LGBTIQ+ građani i dalje su izloženi visokom nivou govora mržnje, diskriminacije i nasilja.
Prosečan dan mnogih LGBTIQ+ osoba obeležen je nizom malih odluka koje drugi ljudi ne moraju da donose. To je život u kome stalno merite koliko smete da budete vidljivi. I zato u javnom prostoru, osim aktivista i aktivistkinja, i dalje vidimo veoma mali broj LGBTIQ+ osoba koje mogu slobodno da govore o svom identitetu.
Radno mesto: kada ćutanje nije privatnost, već zaštita
Podatak da 68% zaposlenih LGBTIQ+ osoba prećutkuje svoj privatni život na poslu, kako ističe Antonijević Priljeva, pokazuje da ćutanje najčešće nije stvar privatnosti, već zaštite. Ljudi ne ćute zato što njihov život nije važan, već zato što procenjuju da bi otvorenost mogla da ih košta odnosa sa kolegama, mogućnosti napredovanja, radnog mesta ili osnovnog osećaja sigurnosti na poslu.
Radno mesto je posebno osetljivo jer posao nije samo izvor prihoda. Za mnoge LGBTIQ+ osobe on je uslov nezavisnosti, to je mogućnost da žive van zajednice ili porodice koja ih ne prihvata, da iznajme stan, da grade život i da imaju minimum kontrole nad sopstvenom svakodnevicom. Zbog toga strah od gubitka posla nije samo ekonomski strah, već i strah od gubitka slobode.
Kroz rad IDEAS-a, kako nam prepričava, nailazili su na različita iskustva i to od direktnih pretnji i poruka nadređenih tipa „dok sam ja šef, nećeš napredovati“, do situacija u kojima se deo kolektiva udružuje u svakodnevnom ponižavanju, izbegavanju, omalovažavanju i otežavanju rada LGBTIQ+ kolegi ili koleginici. To nije pitanje šale ili „atmosfere u kolektivu“, to je oblik uznemiravanja i diskriminacije koji ozbiljno utiče na mentalno zdravlje, produktivnost i profesionalni razvoj.
Poslodavcima Antonijević Priljeva poručuje: inkluzija ne počiva na stavu „kod nas to nije bitno“, već na jasnim pravilima i odgovornosti. Minimum je da postoji politika zabrane diskriminacije i uznemiravanja, poverljiv i funkcionalan mehanizam prijave, obučeni menadžeri i HR, kao i jasna poruka da homofobija i transfobija nisu deo kulture firme. Upravo iz takvih potreba razvili smo proces sertifikacije Safe to Be Me, koji poslodavcima pomaže da uspostave standarde, interne procedure, žalbene mehanizme i edukacije, a sve to kako bi LGBTIQ+ zaposleni znali da kompanija nije samo formalno, već stvarno bezbedno radno okruženje.
Pravna nevidljivost: „U očima zakona – niko i ništa“
Jedan od najpotresnijih nalaza istraživanja jeste da čak 82,9% onih na koje se pitanje odnosi navodi da im nepostojanje zakona o istopolnim zajednicama značajno otežava život. Antonijević Priljeva ilustruje to konkretnim primerom, bez imena, ali stvarnim.
Reč je o momku koji živi sa svojim partnerom. Oni planiraju život kao i mnogi drugi parovi, žele da jednog dana ulažu u zajedničku kuću, da podignu kredit, da grade dom. Ali za razliku od heteroseksualnih parova, oni moraju unapred da razmišljaju o tome šta će se desiti ako se jedan od njih razboli, ako premine, ako se otvori pitanje nasleđivanja ili ako institucija ne prepozna partnera kao osobu koja ima pravo da bude prisutna i informisana.
„To je suština problema“, kaže naš sagovornik. „Neko vam je sve u životu, a u očima zakona i institucija – niko i ništa.“ Ne radi se o simbolici, već o tome da osoba sa kojom delite dom, planove, brigu i budućnost pred institucijama može biti tretirana kao neko ko vam pravno nije niko.
Isto važi i za imovinu. Ako dve osobe godinama ulažu u zajednički život (stan, kuću, kredit, nameštaj, račune, svakodnevicu) zakon bi morao da prepozna tu realnost. Bez toga, LGBTIQ+ parovi su prinuđeni da privatnim ugovorima, testamentima i improvizovanim rešenjima pokušavaju da nadomeste ono što bi zakon trebalo normalno da garantuje. A ni tada nemaju istu sigurnost kao drugi parovi. O dobrobiti njihove dece, dodaje, niko ne želi ni da govori.
Govor mržnje na društvenim mrežama: kako reaguju institucije?
Gotovo polovina ispitanih svakodnevno ili nedeljno trpi govor mržnje, najviše na društvenim mrežama. Kako objašnjava Antonijević Priljeva, institucije reaguju, ali selektivno, sporo i nedovoljno uverljivo. Policija i tužilaštvo imaju ključnu ulogu kada govor mržnje pređe u pretnje, proganjanje, ugrožavanje sigurnosti ili krivična dela motivisana mržnjom. REM ima nadležnost kada se diskriminatorni sadržaji pojavljuju u elektronskim medijima, dok se veliki deo govora mržnje danas odvija na društvenim mrežama, gde je odgovor često rasut između platformi, policije, tužilaštva i drugih institucija.
Problem nije samo u tome da li prijava formalno može da se podnese. Problem je, kako naglašava, u tome da li osoba koja prijavi nasilje dobija jasnu poruku da je institucija razumela ozbiljnost situacije. Kada ljudi ne vide ishod, kada ne dobiju informaciju, kada se njihove prijave relativizuju ili postupci traju predugo, onda se šalje poruka da sistem ne stoji iza njih.
Mladoj LGBTIQ+ osobi koja kaže „nema svrhe prijavljivati“ Antonijević Priljeva ne poručuje da mora da veruje sistemu. Kaže: „Razumem zašto nemaš poverenja, ali nemoj dozvoliti da nasilje ostane nevidljivo. Prijava nije dokaz da slepo veruješ institucijama, prijava je način da zaštitiš sebe ako se nasilje nastavi, da napraviš evidenciju, da uključiš podršku i da od institucija tražiš da rade svoj posao.“
Daje i praktičan savet: ako dobijate pretnje, ako vas neko targetira, objavljuje vaše podatke, poziva druge da vas napadaju – prvo sačuvajte dokaze. Ne brišite poruke, sačuvajte profile, linkove, datume, snimke ekrana i kontekst. Zatim se obratite nekome ko zna kako se takvi slučajevi vode (organizaciji, pravniku, školi, fakultetu, poslodavcu ili osobi od poverenja) da zajedno procenite da li se slučaj prijavljuje platformi, policiji, tužilaštvu, Povereniku za zaštitu ravnopravnosti ili drugom telu.
Jedna mera za sutra: Zakon o istopolnim zajednicama
Na pitanje koja bi jedna konkretna, izvodljiva mera koju država može da preduzme sutra odmah smanjila svakodnevni strah i nesigurnost LGBTIQ+ osoba, odgovor je jasan: usvajanje Zakona o istopolnim zajednicama bez daljeg odlaganja.
To nije jedina potrebna mera, ali je jedna od retkih koja bi, kako objašnjava, vrlo brzo proizvela i praktičan i simbolički efekat.
Praktično, zakon bi uredio najvažnije životne situacije: posete u bolnici, donošenje odluka u slučaju bolesti, imovinske odnose, nasleđivanje, zdravstveno i socijalno osiguranje odnosno pitanja koja za većinu građana nisu ideološka, već svakodnevna.
Simbolički, država bi prvi put poslala jasnu poruku da LGBTIQ+ osobe i njihove porodice nisu građani drugog reda. To nije pitanje posebnih prava, to je pitanje minimuma pravne sigurnosti. Ljudi već žive u istopolnim zajednicama, već dele domove, već brinu jedni o drugima, već grade porodice. Zakon ne bi stvorio novu društvenu realnost, već bi konačno priznao onu koja već postoji.
„Ljudi koji ovu zemlju i dalje biraju i vole – to je moja nada“
I na kraju (na IDAHOT dan, kada se iznova podsećamo da borba nije gotova) šta daje nadu? Antonijević Priljeva odgovara: nadu mu daje upravo to što svakodnevni život LGBTIQ+ osoba ne može da se zaustavi čak ni kada ljudska prava stagniraju. Ljudi se zaljubljuju, žive zajedno, grade domove, brinu o partnerima, planiraju budućnost, osnivaju porodice i stvaraju svoje prostore sigurnosti čak i u uslovima koji su često neprijateljski i neizvesni.
Mnogi odlaze iz zemlje jer ne vide perspektivu i to je ozbiljan gubitak za Srbiju. Ali mnogi i ostaju zbog porodice, prijatelja, posla, ljubavi prema svom gradu i zemlji, ili jednostavno zato što ne žele da im neko drugi određuje gde imaju pravo da žive. Neki se odlučuju i na roditeljstvo uprkos pravnoj nesigurnosti vođeni ljubavlju prema porodici koja je jača od straha.
„Za mene je to definicija nade“, kaže Antonijević Priljeva. „Ljudi koji ovu zemlju i dalje biraju i vole, iako im ona često ne pruža ono što bi morala. Ti ljudi nisu problem koji društvo treba da ’toleriše’, oni su deo sadašnjosti i budućnosti Srbije. I ako ih država ne prepozna, neće time zaustaviti njihove živote, samo će pokazati koliko kasni za sopstvenim građanima.“
