Već znamo šta kažu brojke. 76,3 odsto Valjevaca ocenjuje centar kao loš. 62 odsto smatra da se pogoršao u poslednjih deset godina. 57,6 odsto veruje da se javni interes u urbanizmu uopšte ne uzima u obzir.
Ali brojke ne objašnjavaju zašto.
Zašto je centar propao? Šta se desilo u poslednjoj deceniji? Ko je odgovoran? I, kako dalje?
Na ova pitanja, u trećem delu našeg serijala, odgovara Marija Marković, arhitekta i osnivačica udruženja Arhetip, koja je anketu pokrenula i sprovela.
Njeni odgovori ne uljuljkuju. Oni imenuju sistem.
Zašto centar propada?
Kada su građani rekli da je centar loš i da se pogoršava, Marija je pažljivo slušala. I danas kaže:
„Počeću od podatka da veliki procenat ispitanika smatra da se javni interes zanemaruje, a što se ogleda u preopterećenom saobraćaju, nedostatku parkinga, degradaciji javnih prostora, problemima aerozagađenja i komunalne higijene, nedostatku uređenih zelenih i rekreativnih površina, kao i estetici samog grada.“
I dodaje:
„Paralelno s tim, intenzivna izgradnja višespratnih objekata dodatno opterećuje postojeći sistem, a ujedno i menja vizual ulica kojima se krećemo. Da li menja na bolje? Pa ne bih rekla.“
Ali ključni problem, ocenjuje naša sagovornica, nije samo u onome što se gradi već u onome što se ne radi:
„Imamo planove koji nisu ni sprovedeni, poput bivšeg Plana kvaliteta vazduha, Plana urbane mobilnosti… Takođe, imamo i PGR Centar koji je na snazi 12 godina i nijednom do sada nije rađena evaluacija na osnovu koje bi se pokrenuo ozbiljan i profesionalan proces izmene i dopune istog. Time se gubi kontinuitet u upravljanju razvojem grada.“
U osnovi svega, kaže ona, nalazi se širi okvir:
„Razvojne politike, na nacionalnom i lokalnom nivou, u praksi često stavljaju investitorski interes ispred dugoročnog kvaliteta urbanog prostora i njegovog razvoja.“
„Prostor postaje roba“ – stav ili zaključak?
Na slajdovima koje je objavila, Marija je napisala rečenice koje odišu analizom:
„Od integralnog planiranja ka tržišnoj urbanizaciji – prostor postaje roba, a javni interes predmet borbe.“
Pitamo je: da li je to njen lični stav, ili ga je prepoznala u odgovorima građana?
„Formulacije koje sam koristila na slajdovima jesu moj profesionalni stav, ali su i utemeljene u onome što se može iščitati iz odgovora građana,“ kaže.
„Ljudi možda ne koriste termine poput ‘tržišna urbanizacija’ ili ‘prostor kao roba’, ali kroz bazične probleme koje navode može se izvesti zaključak da osećaju da nešto dublje ne funkcioniše.“
I tu dolazimo do suštine:
„Posmatrajući transformaciju grada u poslednjih 30 godina, uočavamo procese arhitektonsko-urbanističke degradacije koji su u velikoj meri oblikovani delovanjem aktera uz izostanak reakcije nadležnih institucija. U takvom ambijentu odstupanja se često tolerišu, pa je šira društvena reakcija vremenom slabljena i zamenjena prilagođavanjem i izborom individualnog komfora.“
Upravo zato, naglašava ona, danas je ključno:
„Edukovati i otvoriti prostor za dijalog koji podrazumeva i određeni stepen samorefleksije, jer bez tog uvida teško možemo govoriti o održivim i kolektivno prihvaćenim rešenjima.“
Šta smo izgubili?
Anketa nije pitala o starom sistemu. Ali ocena da se stanje pogoršalo upućuje na implicitno poređenje.
Kako Marija danas gleda na urbanističko nasleđe iz perioda pre tranzicije?
„U socijalističkom periodu urbanizam je bio deo šire javne politike,“ kaže. Kao primer navodi naselje “Kolubara 2” koje je i tema njenog dokumentarnog filma „Premotavanje“:
„Preduzeća su bila investitori, analizirala potrebu za stanovanjem, a istovremeno se planski oblikovala celina: stanovanje u sprezi sa javnim prostorima, zelenilom, sportskim sadržajima, obrazovanjem, komercijalnim sadržajima, pa čak i umetnošću u prostoru. Takav pristup ukazuje na visok stepen integracije različitih struka i jasnije definisan javni interes.“
Ali, dodaje odmah, taj model nije bio bez mana:
„Taj model je bio uslovljen političkim okvirom koji je omogućavao radikalne prostorne transformacije, često uz ograničen stepen individualnog izbora, ali uz određene kompenzacione mehanizme, poput obezbeđivanja stanovanja.“
A danas?
„U tržišnom kontekstu, dobijena je veća fleksibilnost i raznovrsnost aktera, ali je izgubljena sistemska koordinacija i veza između potreba stanovništva i konkretne izgradnje. Posledično, i kada se grade nova naselja, ona često ne nastaju kao integralno planirane celine, već kao zbir pojedinačnih investicionih poduhvata, u kojima javni interes ostaje nedovoljno artikulisan.“
Ko vodi borbu za javni interes?
Ako je prostor postao roba, a javni interes predmet borbe, nameće se pitanje – ko su akteri te borbe u Valjevu?
Marija je jasna:
„Mogu se izdvojiti pojedine organizacije civilnog društva, kao i pojedinci koji ne ostaju na nivou ličnog problema, već nastoje da promišljaju prostor kao zajedničko dobro.“
Ali ključnu ulogu, kaže ona, morale bi imati strukovne organizacije:
„Pre svega Društvo arhitekata Valjeva, u saradnji sa srodnim disciplinama koje imaju kapacitet da stručno artikulišu i dosledno zastupaju javni interes.“
I tu dolazi do poziva na odgovornost same struke:
„Pročitajte Moralni kodeks arhitekata Jugoslavije pa ćete razumeti o čemu govorim i zašto se bavim i izučavanjem istorije.“
A gde je najveća šansa da se javni interes ponovo uspostavi kao prioritet?
„Edukacija građana se nameće kao temeljni preduslov svakog pomaka. Ne samo formalno obrazovanje, već kontinuiran, celoživotni proces učenja (kroz neformalne, istraživačke i javne formate) koji omogućava dublje razumevanje kompleksnosti urbanih procesa.“
Bez toga, upozorava:
„Dok god dominira usko, pre svega materijalno usmereno sagledavanje sopstvenog interesa, kapacitet za šire društvene pomake ostaje ograničen.“
Šta je drži u ovoj borbi?
Na kraju, pitamo je ono što svako želi da zna: kako izdržati kada rezultati pokazuju ovako visok nivo nepoverenja i nezadovoljstva?
Njen odgovor je možda i najvažniji deo ovog teksta.
„Mislim da me u toj ulozi ne drži jedan motiv, već spoj nekoliko stvari koje se retko poklope, ali kada se poklope, teško ih je ignorisati.“
Prvo, kaže, ima izražen osećaj za prostor kao nešto što direktno utiče na kvalitet života:
„Kada jednom uočim te veze između planiranja, svakodnevice i nepravde u prostoru, teško mi je da se ‘isključim’. Uz to, imam potrebu da stvari ne ostanu na nivou konstatacije, već da se artikulišu i prevedu u nešto opipljivo kroz istraživanje, film ili konkretan dijalog.“
Drugo, ne posmatra struku izolovano:
„Važno mi je da je povezujem sa ljudima, njihovim iskustvima i širim društvenim kontekstom, jer upravo tu nastaje smisao onoga što radim. Taj presek između arhitekture, aktivizma i umetnosti vidim kao prostor u kome je moguće otvoriti dublje razumevanje i drugačiju vrstu komunikacije.“
A kada je reč o nepoverenju i nezadovoljstvu?
„Iako deluju obeshrabrujuće, za mene su pre signal da postoji realan problem koji treba razumeti i otvoriti. Ne očekujem brze rezultate, ali mi je važno da se stvari imenuju kako treba i da se stvori prostor za smislen razgovor.“
I na kraju – suština:
„Ako bih morala da sumiram, vodi me kombinacija profesionalne radoznalosti, ličnog osećaja odgovornosti i potrebe da ono što radim ima dublji smisao, čak i kada su procesi spori i neizvesni.“
Jedna rečenica koja ostaje
Na samom kraju, zamolili smo je da sumira celu ovu priču u jednu rečenicu.
Nije oklevala.
Do tada, ostaje nam ono što je već rekla u nekoliko rečenica, ali jasno kao dan:
„Prostor nije roba. Javni interes jeste predmet borbe. I tu borbu ne treba prepustiti samo tržištu.“
O autorki:
Marija Marković je master inženjer arhitekture i osnivačica udruženja Arhetip. Kroz svoj rad (bilo da je reč o istraživanjima, dokumentarnim filmovima („Ima neko ko ne ćuti“, „Premotavanje“) ili izložbama i performansima) bavi se odnosom čoveka i prostora. Veruje da planiranje grada nije samo stručno pitanje, već i prilika da se čuje glas svih koji u njemu žive.
Ceo serijal o urbanizmu u gradu Valjevu
- 1. Najava: Kako vidite Valjevo i da li ste spremni na promene sa ciljem održivijeg grada? – Prvi razgovor sa arhitektom Marijom Marković o pokretanju ankete.
- 2. Prvi deo rezultata: „Prostor postaje roba, a javni interes predmet borbe“ – Demografija, nepoverenje i ocena stanja kroz 793 odgovora.
- 3. Druga analiza: Od “Kolubare II” do tržišne urbanizacije – Poređenje urbanističkih modela i borba za javni interes.
