Beograd – Nacrt izmena i dopuna Zakona o krivičnom postupku, povodom kojih je u toku javna rasprava, predloženo je niz potpunih novina.
Predložene su novine kao što su javnotužilačko rešenje o sprovođenju istrage ili nova prava oštećenih, proširenje razloga za žalbu u trećem stepenu kada je izrečena maksimalna kazna zatvora za najteža krivična.
Pored toga predloženo je i vraćanje nekih starih procesnih rešenja, poput određenih vanrednih pravnih lekova kojima se pobija pravosnažna presuda.
Profesor Pravnog fakulteta u Beogradu Milan Škulić u izjavi za Tanjug ocenjuje da je predlog da se istraga pokreće rešenjem o sprovođenju istrage koje donosi javni tužilac i na koje postoji pravo žalbe, može da se uklopi u koncept tzv. tužilačke istrage koja je uvedena aktuelnim ZKP-om, s obzirom da je tužilac taj koji donosi rešenje, a sudija za prethodni postupak odlučuje o žalbi na to rešenje.
Škulić smatra da je ovaj predlog upodobljen odredbama Ustava koji je pisan u vreme postojanja tzv. sudske istrage, a koji u članu 32 garantuje okrivljenom da ima pravo da sud ispita osnovnost sumnje zbog koje je pokrenut postupak protiv njega.
„Prema predloženom rešenju i u toj fazi postupka bi se uspostavila sudska kontrola, što mislim da je dobro za okrivljenog. Takođe nije loše ni da tužilačka istraga dobije neku vrstu sudskog nazora, čime bi se izbeglo vođenje istraga kada za to nema osnova. Ovo je dobro rešenje, ne samo zbog interesa okrivljenog, već I pravne sigurnosti i ciljeva krivičnog postupka uopšte„, naveo je profesor.
Kada je reč o pravima okrivljenog u krivičnom postupku Škulić smatra da su ona i prema sadašniim odredbama na prilično visokom nivou, s tim što su u predlozima izmena ZKP-a malo bolje precizirana, poput prava okrivljenog na dokaznu inicijativu, odnosno na izvođenje dokaza i prava na informisanje.
Sa druge strane predložena su neka potpuno nova prava oštećenih u skladu sa direktivom Evropske unije koja uređuje prava oštečenih i žrtava u krivičnom postupku.
„To su prava na lice, koje nije punomoćnik, već neka vrsta podrške ili psihološke potpore samom oštečenom, odnosno neki srodnik ili blisko lice. Zatim predloženo je da se uvede pravo da oštećeni dobije sve informacije o toku krivičnog postupka, o svemu što može da preduzme u postupku, pravo na potpuniju dokaznu inicijativu, pravo da bude obavešten o puštanju okrivljenog iz pritvora„, naveo je Škulić.
Kod ovog poslednjeg navedenog prava to bi, prema njegovim rečima, bilo korisno samo za određene kategorije oštećenih, jer ima i onih koji se boje da se okrivljeni nađe na slobodi.
„Tu možda treba biti oprezan, te precizirati da u nekim situacijama tako nešto može biti opasno i za okrivljenog, pa bi trebalo proceniti kada takva informacija ima značaj za oštećenog, a kada to treba izbegavati jer nisu svi oštećeni isti. Recimo oštećeni koji je preživeo pokušaj ubistva, može biti pripadnik neke organizovane kriminalne grupe i jedva čekati da se osveti onome ko je to pokušao, kada on bude pušten iz pritvora„, naveo je profesor.
Govoreći o vanrednim pravnim lekovima, on je naveo da se predloženim rešenjima vraćamo na ono što je nekada već postojalo.
„Reč je pre svega o zahtevu za zaštitu zakonitosti, koji je predložen, kao i nekada, kao ekskluzivni javnotužilački vanredni pravni lek. Njega može podneti samo Vrhovno javno tužiloštvo, bilo da se radi o povredama zakona, bilo o odluci suda koja je postala pravnosnažna„, pojasnio je Škulić.
Takođe, umesto prava okrivljenog koji sada ovaj zahtev može da podnese iz nekih limitiranih razloga preko branioca i pod nešto drugačijim uslovima, predložen je poseban vanredni pravni lek koji pripada samo odbrani, kao neka paralela tužilačkom zahtevu za zaštitu zakonitosti.
„To je zahtev za ispitivanje zakonitosti pravosnažne presude, koje mogu podneti okrivljeni, odnosno njegov branilac, iz nešto drugačijih razloga nego što to može Vrhovno javno tužilaštvo zahtev za zaštitu zakonitosti. To je slično rešenje koje je postojalo nekad i bolje je nego ovo sadašnje rešenje„, ocenio je profesor.
Takođe, smatra on, bilo bi korisno da se eliminiše mogućnost Vrhovnog suda da u nekom prima facie smislu, odbaci zahtev za zaštitu zakonitosti ili zahtev za ispitivanje zakonitosti pravosnažne presude, ako se radi o povredi zakona koja po oceni suda nije bitna za pravilnu i jedinstvenu primjenu prava.
Na pitanje zbog čega je to važno, profesor objašnjava da Ustav garantuje da sve odluke moraju biti zakonite.
„Ustav, a u sladu sa njim to mora biti propisano i u Zakonu o krivičnom postupku, ne razlikuje manje ni veće nezakonitosti. Ili je nešto zakonito ili nije. Drugim rečima, treba eliminisati mogućnost da Vrhovni sud odbacuje te zahteve iz razloga koji se često svode na neku vrstu ‘kaučuk normi’„, smatra Škulić.
Govoreći o izmenama koje se tiču nivoa osnovanosti sumnje, profesor ukazuje da zakon sada poznaje tri procesno relevantna stepena sumnje.
To su, kako je naveo, osnovi sumnje kao najniži stepen koji je potreban kako za predistraženi postupak, tako i za istragu, potom postoji osnovana sumnja koja je potrebna kao uslov za određivanje pritvora i na kraju opravdana sumnja, koja je najviši stepen sumnje, neophodan kao materijalni uslov za podizanje optužnice.
„Međutim, nije logično da je isti stepen sumnje potreban kako za jednu, tako i za drugu istražnu fazu, to jest i za predistraženi postupak i za istragu, već da svaka naredna faza ima nešto viši procesno relevantan stepen sumnje. Zbog toga mislim da je dobar predlog što osnovi sumnje ostaju za ono što će biti predkrivični postupak, a to je sada predistraženi postupak, a da je za istragu kao jednu narednu fazu ipak potreban nešto viši stepen sumnje, a to je osnovana sumnja„, precizirao je Škulić, koji je profesor krivičnog procesnog prava, upravo materije koju uređuje ZKP.
Ovo je, kako napominje, takođe zgodno i dobro zbog toga što je taj isti stepen sumnje (osnovana sumnja) i po Ustavu i po zakonu, potreban kao uslov za određivanje pritvora, uz neke od opciono propisanih razloga za određivanje pritvora.
Trenutna nelogičnost u praksi je to što se pritvor određuje na nivou osnovane sumnje, dok je istraga je pokrenuta i vodi se na nivou osnova sumnje.
Kada je reč o uslovnom otpustu, prema rečima profesora, predložena rešenja su bolje precizirana, a kada je, kako se u javnosti čulo, u pitanju vraćanje rešenja da sud treba da utvrđuje materijalnu istinu u postupku, on podseća da se sudija praktično obavezuje da služi istini u krivičnom postupku i onda kada ga zakon o krivičnom postupku na neki način limitira.
Dok postoji žalba na na presudu zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, prema rečima Škulića, sud mora da se bavi istinom u meri u kojoj je to moguće.
Nacrtom je predložena i žalba u 3. stepenu, koja bi bila dozvoljena kod drugostepenih presuda kojima je izrečena kazna doživotnog zatvora ili zatvor u trajanju između 30 i 40 godina.
Takođe žalba u 3. stepenu bila bi, kao i sada, dozvoljena i ako je drugostepeni sud preinačio presudu prvostepenog suda kojom je optuženi oslobođen od optužbe ili je optužba prema njemu odbijena i izrekao presudu kojom se optuženi oglašava krivim.
„Predloženim rešenjima kao trećestepeni sud određen je Vrhovni sud, što je veoma dobro, jer tako taj najviši sud u Republici dobija veću ulogu u kreiranju jedinstvene ili nešto jedinstvenije sudske prakse„, naveo je Škulić, podsećajući da je sada u 3. stepenu nadležan apelacioni sud, odnosno njegovo drugo veće u odnosu na veće koje je odlučivalo u 2. stepenu.
Napominje da bi bilo dobro i da se žalba u 3. stepenu omogući još šire, i onda kada je drugostepeni sud u žalbenom postupku održao pretres i utvrdio drugačije činjenično stanje nego što je to prethodno utvrdio prvostepeni sud.
Takvo rešenje je nekada već bilo u našem ZKP-u, ukazao je profesor.
Škulić smatra da i pored brojnih izmena delova teksta ZKP-a, koji je bolje formulisan, i dalje ima prostora da se on poboljša, tokom javne rasprave.
„Koliko znam, ona će trajati jedan pristojan vremenski period i ja verujem da će sigurno oni koji su zainteresovani svojim predlozima moći da učine da taj tekst bude značajno poboljšan„, naveo je profesor.
Napominje međutim da kao profesor krivičnog procesnog prava, lično misli da bi za Srbiju bilo najbolje kada bi u neko dogledno vremene donela zakonik o krivičnom postupku koji bi bio više zasnovan na našoj krivično-procesnoj tradiciji i više ličio na ono što su tipični kontinentalno-evropski zakoni i zakonici o krivičnom postupku, poput Nemačkog, Austrijskog i Francuskog.
