Beograd – Ujednačen pristup u komunikaciji sudova, odnosno tužilaštava sa javnošću ne postoji, a posebno zabrinjava nedovoljno transparentan način na koji se sudije i tužioci biraju.
To su glavni su zaključci publikacije „Analiza stanja transparentnosti i otvorenosti pravosudnih organa“ koju je objavila organizacija „Partneri Srbija”.
Publikacija autorki Ane Krstić, Kristine Obrenović i Sofije Mandić obuhvata analizu nivoa proaktivne i reaktivne transparentnosti sudova i tužilaštava, kao i analizu strateških dokumenata koja se odnose na komunikaciju pravosuđa sa javnošću.
Istraživanje je sprovedeno treću godinu za redom. Uzorak je činilo ukupno 218 sudova i tužilaštava.
Istraživanje je pokazalo da većina institucija ima funkcionalne veb sajtove, ali da ne objavljuju vesti na svom sajtu ili to čine veoma retko.
Autorke istraživanja ukazuju da je Strategijom za razvoj pravosuđa za period od 2020. do 2025. predviđeno da pravosudni organi obaveštavaju javnost o svom radu kroz izveštaje, saopštenja za medije i konferencije za štampu.
Međutim, „analizom veb-sajtova 218 sudova i tužilaštava, utvrđeno je da su konferenciju za medije tokom 2023. godine održali: jedan osnovni sud, jedan viši sud i jedno više tužilaštvo. Ostali sudovi/tužilaštva nisu organizovali konferencije za medije tokom prethodne godine“.
Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja propisuje obavezu organa vlasti da izrade i redovno ažuriraju Informator o radu. Ovu obavezu, prema istraživanju, nisu ispunila samo dva osnovna suda.
Drugi deo istraživanja odnosi se na postupanje institucija po upitima građana i zahtevima za informacije. Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja definiše obavezu organa javne vlasti da postupaju po zahtevima za pristup informacijama od javnog značaja. Ovaj mehanizam mogu koristiti svi građani.
Za potrebe istraživanja istraživači su uputili institucijama po jedan zahtev za pristup informacijama od javnog značaja.
Od ukupno 218 sudova i tužilaštava, na zahtev je odgovorilo njih 210, piše u publikaciji, uz napomenu da “rezultate treba uzeti sa rezervom jer je većina institucija iz uzorka izvršila prekomernu anonimizaciju dokumenata” i da predmeti nisu bili od velikog javnog interesovanja.
U istraživanju se pominju i godišnji izveštaji Poverenika, prema kojima su novinari kategorija tražilaca informacija koja ima najmanje uspeha u prikupljanju informacija slanjem zahteva za pristup informacijama od javnog značaja. Na njihove zahteve institucije najčešće ćute ili odbijaju da odgovore.
Autorke napominju i da mnoge imejl adrese kontakata nisu bile ažurirane. “Pojedine imejl adrese navedene kao adrese za podnošenje zahteva za pristup informacijama od javnog značaja niko od zaposlenih ne proverava, ili – u još gorem slučaju – proverava ali ne preduzima ništa po pitanju zahteva”, navodi se u istraživanju.
Autorke dodaju da je, nakon što nisu dobijeni odgovori od pojedinih institucija, usledilo i kontaktiranje telefonom, nakon čega su dobijeni odgovori na neke od zahteva.
Istraživačice podsećaju da je Republika Srbija izvršila izmene Ustava Srbije u februaru 2022. godine, sa ciljem da ojača nezavisnost sudstva i samostalnost javnog tužilaštva, tako da su Vlada Srbije i Narodna skupština, kao politička tela, isključena iz postupka predlaganja i izbora nosilaca pravosudnih funkcija. Tu ulogu su u potpunosti preuzeli Visoki savet sudstva (VSS) i Visoki savet tužilaštva (VST), kao nezavisna tela.
“Zakon o Visokom savetu sudstva i Zakon o Visokom savetu tužilaštva, propisuju javnost rada oba tela u svim njihovim nadležnostima. Međutim, tokom usvajanja Poslovnika o radu oba saveta, javnost je svedena na javnost rada (centralnih, plenarnih) sednica oba saveta – bilo da se radi o prisustvu sednici od strane novinara ili zainteresovane javnosti, bilo da se radi o objavljivanju podataka i izveštaja o radu. Ovakvo rešenje je kritikovano od strane predstavnika civilnog društva”, piše u publikaciji.
U nastavku se naglašava uloga izbornih komisija jer one procenjuju stručnost i osposobljenost kandidata za izbor na pravosudnu funkciju.
“Problem sa položajem izbornih komisija se pre svega sastoji u činjenici da sednice izbornih komisija nisu dostupne javnosti – bilo da se radi o sednicama na kojima se procenjuje stručnost i osposobljenost kandidata, bilo da se radi o razgovoru sa kandidatom”, zapažaju autorke.
Kako navode, razgovori sa kandidatima se ne snimaju, niti o njima ostaje bilo kakav javno dostupni trag.
O sednici javnost može da se informiše putem zapisnika ili audio-video snimka. Na taj način javnost jeste obaveštena o tome kako je savet glasao o kandidatima za izbor na pravosudnu funkciju, ali ne i o razlozima koji stoje iza takve odluke, pojašnjavaju autorke.
Kao dodatni problem pominje se i način formiranja izbornih komisija.
„U postupcima izbora koji su sprovodili VSS i VST nakon promene Ustava nisu primenjeni merljivi rezultati za izbor, samim tim kriterijumi za izbor nisu bili izvesni, a postupak izbora nije bio dostupan javnosti. Sve to ostavlja sumnju da je odabir kandidata izvršen mimo profesionalnih kriterijuma, a da je upravo zbog toga postupak predlaganja i izbora kandidata u svom ključnom delu nejavan, dok su obrazloženja o izboru generička, bez stvarnih i odlučnih razloga za izbor. Svim ovim okolnostima dovedena je u pitanje svrha izmena Ustava Srbije, u čijem je temelju uspostavljanje merljivog i javnog izbora sudija i tužilaca“, zaključuje se u publikaciji.
Tekst Ivan Kragulj, u celosti, možete pročitati na sajtu NUNS-a.
