Nemanja Nenadić, programski direktor “Transparentnosti Srbija” (TS) ocenjuje da su srpske vlasti privremeno odustale od direktnog ukidanja Tužilaštva za organizovani kriminal (TOK).
Ipak, uticaj na osetljive istrage i dalje se vrši drugim, suptilnijim metodama.
U odgovorima za Dijalog Net, Nenadić analizira trenutno stanje borbe protiv korupcije na visokom nivou, strategiju Evropske unije i ključne prepreke koje Srbija mora prevazići.
TOK: Zašto se ukidanje „odložilo“ i šta to znači za istrage?
Nenadić potvrđuje da je najava ukidanja TOK-a u javnosti „ispratila otvaranje istraga protiv nekih ministara“, što jasno ukazuje na političku motivaciju.
Međutim, smatra da je direktno ukidanje u ovom trenutku postalo „preveliki zalogaj“ za vlast, verovatno zbog upozorenja koja su stigla, i ne nužno od EU, već zbog rizika po istrage u predmetima teškog organizovanog kriminala.
Prava opasnost, ukazuje Nenadić, leži u drugim kanalima uticaja:
„Mnogo je izglednije da se uticaj na TOK ili njihove istrage vrši drugim kanalima, koje smo videli i do sada (uskraćivanje podrške od strane Policije ili drugih državnih organa), zatim, preko javno-tužilačke hijerarhije ili kroz podnošenje krivičnih prijava protiv samih tužilaca.“
On naglašava da ključni problem nije u nazivu tužilaštva, već u ličnoj spremnosti i hrabrosti tužilaca da rade svoj posao, nasuprot pritiscima i autocenzuri. Sistem će biti efikasan samo kada tužioci budu imali obavezu, a ne samo mogućnost, da otvore istrage na osnovu dokaza koji su već u javnosti.
Evropska Unija: Zašto oštre reči često ne prate čvrste postupci?
Nenadić ukazuje na duboku kontradikciju u pristupu EU. Iako godišnji izveštaji Evropske komisije i rezolucije Parlamenta mogu biti oštri, glavne političke poruke na najvišem nivou često nisu usklađene s tim.
„Neretko vidimo da se i pored realno niskog ili nikakvog napretka u vladavini prava, ili čak ozbiljnog nazadovanja, traži nekakav balans… godinama smo mogli da čujemo poruke tipa ‘vladavina prava se sporo gradi, ali je dobro da postoji ekonomski napredak’.“
Kao klasičan primer navodi zanemarivanje preporuka GRECO-a (Grupe država protiv korupcije Saveta Evrope) za sprečavanje korupcije u izvršnoj vlasti i policiji.
Iako se ove preporuke pominju u izveštajima, one nisu uključene u Reformsku agendu i nisu uslov za otvaranje pregovaračkih klastera. Ovakav pristup, smatra Nenadić, otvara prostor za manipulaciju i daje vlastima signal da ozbiljna nazadovanja neće imati stvarne posledice po proces pristupanja.
Integrity Watch: Alat koji otkriva, ali ne može da nadomesti državu
Govoreći o novoj platformi za povezivanje podataka o javnim nabavkama i političkom finansiranju, Nenadić je jasan: “Integrity Watch je moćan alat, ali ne može da zameni obavezu države”.
Platforma zavisi od podataka koji su već javno dostupni. Pravi napredak, kaže, leži u obaveznom i automatizovanom objavljivanju podataka od strane državnih organa, posebno onih o javnim rashodima.
„Na žalost, nakon nije usledilo objavljivanje čak ni osnovnih ugovora za sve te druge poslove, iako je takva obaveza ušla u Reformsku agendu.“
Ovim se propušta prilika da se zahtevi javnosti sistemski usmere ka većoj transparentnosti.
Policija i bezbednost: Kako nedostatak nadzora pogoduje kriminalu?
Nenadić potvrđuje da Srbija ide „suprotnim putem“ od demokratizacije bezbednosnog sektora. Politički uticaj se ogleda čak i u banalnim stvarima, poput kontroverznih procena broja učesnika na protestima.
„Takve stvari mogu imati vrlo ozbiljne posledice, gubitka poverenja u nepristrasno postupanje jednog od najvažnijih državnih organa.“
Kada policija gubi kredibilitet i postaje alat u političkim obračunima, njen kapacitet za borbu protiv organizovanog kriminala i visoke korupcije, s kojima je često povezana, ozbiljno slabi. Tužioci su se već žalili na odsustvo asistencije policije u korupcijskim predmetima.
Da li dijalog uopšte ima smisla?
Na pitanje o mogućnosti konstruktivnog dijaloga sa vlašću, Nenadić je skeptičan. On pravi jasnu razliku između dva pristupa:
Tu postoji mnogo pitanja, za početak, oko čega bi uopšte vlast želela da vodi dijalog, ili i pre toga, da li to uopšte želi ili će samo težiti da ispuni formu jer poruke o potrebi takvog dijalog stižu od EU i iz drugih međunarodnih organizacija.
“Jedini smisleni pristup bi bio da vlast želi da čuje od civilnog društva, ili, na kraju krajeva, od svakog građanina koji ima znanja o datoj temi, na koji način neki problem treba da se reši, na koji način se najbolje ispunjavaju preporuke međunarodnih organizacija za Srbiju i slično”, objašnjava Nenadić.
“S druge strane”, dodaje on “prilično bi bilo besmisleno voditi dijalog kao neke pregovore o tome kako da vlast prikaže kao da je ispunila neke formalne zahteve ili preporuke, a da se u stvarnosti ništa ne promeni”.
Naš sagovornik je siguran da postoji “mnogo stvari koje bi vlast mogla da učini kako bi se situacija u zemlji koliko – toliko normalizovala”.
Kao primere navodi “uklanjanje takozvanog šatorskog naselja ispred Skupštine i predsedništva” ili “otvaranja teme reforme izbornog zakonodavstva, kako sa opozicijom, tako i sa širom zainteresovnom javnošću”.
Kada je reč o „evropskom putu“, Nenadić podseća da smo “mnogo puta čuli ovih dana kritike postupanja EU prema Albaniji ili Crnoj Gori, u smislu da se njima gleda kroz prste kada je reč o reformama ili da se od njih traži manje nego od Srbije”.
Konstatuje da “ima u tome i nešto istine – reforme u tim zemljama, kao i onima koje su ranije pristupile EU, nisu uvek bile takve da garantuju trajni napredak”.
Treba reći i da “stoji jednako činjenica da su one mnogo manje „trgovale“ sa EU kada je reč o ispunjavanju formalnih obaveza, nego što su to činili srpski političari, i da su se trudili da makar stvore privid da su „dobri đaci“ koji rade „domaće zadatke„.
„Na kraju krajeva, iako se zovu ‘pregovori’, Srbija je ta koja je zatražila da bude primljena u EU, nije reč o tome da nas EU moli da budemo njeni članovi.“
Poruke Nemanje Nenadića ukazuju na sistem u kojem je borba protiv korupcije zarobljena između nedovoljno odlučne Evropske unije i vlasti koja više ume da manipuliše procesom nego da ga sprovodi. Prava promena neće doći sve dok se ne prestane sa pritiscima na tužioce, dok se ne uvedu stroge obaveze umesto opcionih mogućnosti i dok EU svoje reči ne počne da potkrepljuje čvrstim, merljivim uslovima.
O sagovorniku:
Nemanja Nenadić je programski direktor Transparentnosti Srbija (TS) sa preko dve decenije iskustva u borbi protiv korupcije i promociji vladavine prava. Kao jedan od najprepoznatljivijih eksperata u ovoj oblasti, njegov rad obuhvata ključna pitanja evropskih integracija, transparentnosti javnih nabavki, finansiranja političkih stranaka i reformi pravosuđa. Autor je brojnih analitičkih publikacija i učesnik je u stotinama domaćih i međunarodnih projekata u saradnji sa organizacijama poput Transparency International, OEBS-a, UN-a i Saveta Evrope.
