Valjevo – U pozadini višemesečnih protesta koji su započeli nakon tragedije na železničkoj stanici u Novom Sadu, stoje žene, i to ne samo kao učesnice, već kao neko ko organizuje, strateški promišlja, ali i kao glas savesti i stub podrške.
Prvo sistematizovano istraživanje o rodnoj dimenziji ovog društvenog pokreta, pod nazivom „Između megafona i tišine: Žene u borbi za promenu“, otkriva koliko je uloga žena bila ključna, a ipak često nevidljiva.
Autorke istraživanja, dr Nevena Petrušić, dr Kosana Beker i Biljana Janjić, kroz kvalitativni rad sa preko 170 učesnica, pokazuju da su žene bile nosioci ne samo fizičkog prisustva već i kolektivne solidarnosti, organizacione sposobnosti i emocionalne inteligencije koja je održala pokret.
Neočekivani nalaz: Oslonac u nepravednom društvu
Jedan od najsnažnijih nalaza istraživanja bio je i pomalo neočekivan. Kako ističe Kosana Beker, mlade žene su svoje ravnopravno učešće na protestima, uključujući preuzimanje uloga koje se tradicionalno smatraju „muškim“ (kao što su redarke ili liderke), doživljavale kao nešto što se podrazumeva.
„Ovo se ne viđa često u istraživanjima i otvara prostor za nova istraživanja generacijskih promena,“ dodaje Beker.
Nevidljivi rad i ženska solidarnost kao otpor
Istraživanje jasno ukazuje na „nevidljivi rad“ žena (organizaciju logistike, hrane, redarske službe, prve pomoći) poslove koji su ostali u senci, a bili su od vitalnog značaja.
Ključni mehanizam otpora bila je ženska solidarnost. Kako objašnjava Nevena Petrušić, ona je dinamičan proces koji se ogledao u međusobnom ohrabrivanju, zaštiti od mizoginih napada i zajedničkom preuzimanju rizika.
„U mnogim manjim mestima pritisci i zastrašivanja zbog aktivizma su intenzivniji, pa je solidarnost žena naročito naglašena jer žene prepoznaju potrebu da jedne drugima budu oslonac,“ ističe Petrušić.
Prirodno preuzimanje liderstva
Istraživanje je pokazalo da su žene sve vreme bile u prvim redovima (studentkinje, nastavnice, profesorke, aktivistkinje) i prirodno preuzimale uloge liderki.
„Meni je logično da su žene liderke ovih protesta,“ kaže Kosana Beker. „Iako ima slučajeva, posebno na zborovima, gde je liderstvo žena osporavano, mislim da je to pre izuzetak, nego praksa.“
Teret balansiranja i cena aktivizma
Za mnoge žene, angažman na protestima odvijao se paralelno sa nepromenjenim očekivanjima društva i porodice. Većina žena smatra da zbog svojih rodnih uloga snose veći teret u balansiranju aktivizma, posla i porodičnih obaveza.
„Ipak, žene nisu odustajale od učešća, nastojeći da obave sve poslove koji se od njih očekuju,“ primećuje Nevena Petrušić.
Cena aktivizma bila je visoka: mnoge žene suočile su se sa gubitkom posla, smanjenjem plata, porodičnim tenzijama i emocionalnim iscrpljenjem.
Rodno zasnovano nasilje: Od pretnji do ponižavajućih pregleda
Istraživanje beleži brojne slučajeve fizičkog i psihičkog nasilja prema ženama sa jasnom rodnom komponentom.
„Veliki broj incidenata ima jasnu rodnu komponentu, kao što su davljenje studentkinje u koloni, seksistički komentari, pretnje, digitalno nasilje i deljenje intimnih fotografija,“ navodi Biljana Janjić.
Posebno je zabrinjavajuća praksa invazivnih pregleda „do gole kože“ koji, iako se predstavljaju kao standardna procedura, nemaju opravdanje.
„Cilj ovih pregleda je da ponize i zastraše žene zato što svako skidanje žene izaziva strah od seksualnog nasilja i prouzrokuje osećaj stida i poniženja,“ objašnjava Janjić.
Mehanizmi zaštite: Solidarnost i kolektivna energija
Suočene sa nasiljem i nedostatkom poverenja u institucije, žene su razvile sopstvene mehanizme zaštite. Kao kliučni mehanizam ističe se solidarnost, ali i javno govorenje o nasilju.
„Kada nema poverenja u institucije sistema, žene same kreiraju svoje strategije i alate da očuvaju bezbednost,“ kaže Biljana Janjić.
„Organizovanost i jasno postavljena pravila ponašanja na protestu doprinose osećaju bezbednosti. Kolektivna energija protesta daje osećaj zaštite.“
Da li su protesti trajno promenili položaj žena?
Prema mišljenju autorki, protesti nisu trajno promenili položaj žena u Srbiji, ali jesu duboko promenili način na koji žene doživljavaju sebe i svoje mesto u javnom prostoru.
„Protesti su postali prostor snažnog javnog angažmana žena, u kojem su se mnoge po prvi put osetile vidljivo i delotvorno,“ ističe Kosana Beker.
„Stvoren je privremeni prostor rodne ravnopravnosti, ali ove promene nisu još uvek institucionalizovane.“
Budućnost ženskog aktivizma: Šta je sledeći korak?
Iako zahtevi protesta nisu eksplicitno uključivali rodna pitanja, studentski profili i zborovi redovno su ih isticali, integrišući borbu protiv nasilja prema ženama u širu društvenu borbu.
„Ovo su prvi protesti u poslednje vreme da su ovakvi zahtevi jasno integrisani u borbu za pravdu i funkcionalne institucije,“ kaže Biljana Janjić.
Za ostvarenje trajnih promena, neophodno je raditi na strukturnom nivou.
„Unapređenje se mora odvijati kroz kombinaciju formalnih bezbednosnih mehanizama, eksplicitnog uključivanja rodnih tema u političke ciljeve i aktivnog prepoznavanja organizacionog rada žena unutar pokreta,“ zaključuje Kosana Beker.
Biljana Janjić dodaje: „Zadatak našeg društva je da podrži žene, stvori prostore za delovanje, obezbedi pravnu i psihološku podršku i menja medijsku sliku o njihovom učešću. Ne smemo dozvoliti da borba žena bude potcenjena i zaboravljena.“
Glas koji je odjekivao iza megafona
Ovo istraživanje nedvosmisleno potvrđuje da su žene bile pokretačke snage protesta, noseći teret nevidljivog rada, suočavajući se sa specifičnim oblicima nasilja i gradeći mreže solidarnosti koje su održale pokret.
„Ovo istraživanje pokazuje da bez rodne perspektive ne možemo razumeti puni domet i specifičnost društvenih pokreta,“ ističu autorke. „Žene nisu bile samo deo protesta – one su ga i oblikovale.“
Njihov rad, hrabrost i upornost ostavili su trag ne samo na ulicama već i u kolektivnoj svesti, otvarajući put za buduće generacije žena koje će svoje mesto u javnom prostoru smatrati ne samo mogućim, već i prirodnim.
