Pravo građana da od institucija dobiju informacije koje imaju pravo da znaju i pravo da njihovi lični podaci budu zaštićeni na prvi pogled pripadaju različitim oblastima. U Srbiji ih, međutim, štiti ista nezavisna institucija – Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti.
To nije isto što i Poverenik za zaštitu ravnopravnosti, čija je uloga zaštita od diskriminacije i unapređenje ravnopravnosti. Poverenik o kojem govori ovaj intervju ima dve druge velike oblasti odgovornosti: pravo javnosti da zna i zaštitu podataka o ličnosti.
Postojanje prava i institucije koja ga štiti, ipak, ne znači automatski da građani svoja prava ostvaruju brzo i delotvorno.
Zvanični podaci to dobro pokazuju. Poverenik je tokom 2025. godine primio 8.802 žalbe u oblasti pristupa informacijama, dok su još 12.302 žalbe prenete iz prethodnog perioda. U radu je tako bilo ukupno 21.104 žalbe. Kada se saberu sve oblasti rada institucije, iz prethodnih godina u 2025. preneto je 16.958 nerešenih predmeta.
U takvom trenutku Srbija bira novog Poverenika. Javni poziv objavljen je 15. jula 2026. godine, a Poverenik se bira na osam godina, bez mogućnosti ponovnog izbora.
U postupak izbora uključila se i pravnica Ana Toskić Cvetinović, izvršna direktorka Partnera Srbija. Njena profesionalna biografija obuhvata višegodišnji rad u oblastima slobodnog pristupa informacijama, zaštite podataka, regulatornih reformi i ljudskih prava.
Dijalog Net razgovor sa njom nije zasnovao na pitanju da li bi bila „dobra Poverenica“, već na jednostavnijem testu: ako bi vodila ovu instituciju, šta bi građani mogli da vide da je posle dve godine zaista drugačije?
Od obećanja do merljivog rezultata
Sagovornica Dijalog Net-a navodi tri pravca u kojima bi želela da vidi promenu: veću ažurnost u postupanju po žalbama građana, posebno medija; otvaranje pitanja zloupotrebe prava na pristup informacijama kroz razgovor sa Advokatskom komorom; i aktivnije reagovanje institucije u slučajevima sistemskih povreda zaštite podataka o ličnosti.
Kao moguće pokazatelje u prvom odgovoru pomenula je broj vanrednih nadzora, broj rešenih žalbi i broj građana koji se obraćaju Povereniku. Ali na dodatno pitanje šta bi posle prve dve godine za nju bio jasan rezultat veće ažurnosti, odgovor je postao precizniji:
„Pre svega, kraće prosečno vreme rešavanja i smanjenje broja starih predmeta.“
Broj sprovedenih aktivnosti govori šta je institucija radila. Kraće vreme rešavanja i smanjivanje broja starih predmeta govore nešto drugo – da li se položaj građana u postupku promenio.
Naša sagovornica time je sama ponudila dva kriterijuma prema kojima bi deo njenog eventualnog rada mogao da bude proveravan.
Ko treba da dođe na red prvi?
Problem nastaje čim institucija nema dovoljno kapaciteta da sve predmete rešava jednakom brzinom.
Izvršna direktorka Partnera Srbija smatra da žalbe novinara treba rešavati prioritetnije. Njeno obrazloženje počiva na javnom interesu: profesionalno i etički vođeno novinarstvo, kaže, omogućava otkrivanje zloupotreba institucija, javnih resursa i povreda prava, pa zaštitu novinara vidi i kao posrednu zaštitu građana.
Njen argument sažima rečenica:
„Jača zaštita medija i novinara ne znači slabiju zaštitu građana, već upravo suprotno.“
Ali ako novinarski predmeti dobiju dodatni prioritet, ostaje praktično pitanje kako sprečiti da zbog toga duže čekaju drugi ozbiljni slučajevi.
Zakon već poznaje posebnu hitnost. Kada se zahtev odnosi na informaciju značajnu za zaštitu života ili slobode nekog lica, odnosno ugrožavanje ili zaštitu zdravlja stanovništva ili životne sredine, rok je 48 sati. To nije isto što i opšta kategorija „važnog predmeta“.
Na dodatno pitanje o zaštiti drugih hitnih slučajeva naša sagovornica se vratila tim zakonskim kriterijumima i dodala da bi posebna metodologija prioritizacije mogla biti uređena u skladu sa unutrašnjom organizacijom rada i podelom posla.
Zakon istovremeno polazi od jednakosti prava svih tražilaca, uz posebna pravila koja uređuju i položaj novinara, dok Izveštaj Poverenika za 2025. godinu zaključuje da je pravo novinara na pristup informacijama i te godine bilo otežano.
Upravo između tih zahteva (zaštite javnog interesa, zakonske hitnosti i jednakog prava građana) morala bi da funkcioniše svaka buduća metodologija prioritizacije.
Kada se pravo koristi protiv sopstvene svrhe
Veliki broj žalbi ima još jednu dimenziju.
Prema Izveštaju Poverenika, tokom 2025. godine 63,05 odsto žalbi podneto je preko advokata. Pre promene stava Upravnog suda 2022. prosečan godišnji udeo takvih žalbi bio je 9,7 odsto. Poverenik rast povezuje sa mogućnošću naknade troškova advokatskog zastupanja.
Sama institucija o tom fenomenu govori kao o zloupotrebi prava i deo zahteva povezuje sa namerom naplate troškova. To je, međutim, ocena Poverenika, a ne činjenica koju je dovoljno ponoviti da bi bila nezavisno dokazana.
Istraživanje „Zloupotreba prava na pristup informacijama od javnog značaja“, koje su 2026. objavili Odbor za ljudska prava Niš i Pravosudna baza jug, problem posmatra šire i to analizirajući njegove oblike, uzroke i posledice, ali i polazeći od toga da traženje rešenja ne sme ugroziti pravo javnosti da zna.
Sistem, dakle, treba zaštititi od instrumentalizacije, ali mehanizam zaštite ne sme postati novi alat kojim organ vlasti može da odbije legitimnog tražioca.
Toskić Cvetinović zato ne predlaže da prvi odgovor bude nova restriktivna izmena zakona.
„Otvorila bih pitanje zloupotrebe prava na pristup informacijama od javnog značaja u razgovorima sa Advokatskom komorom, kao pitanje advokatske etike, a ne nužno promene zakona.“
Ona problem šire povezuje i sa manjkom poverenja građana u institucije i drugačijim odnosom prema javnom novcu. To je njeno tumačenje uzroka, a kao pravac rešenja navodi vraćanje poverenja i otvaranje pitanja disciplinske odgovornosti advokata „pre nego neka nova promena propisa“.
Poverenik, međutim, ne vodi disciplinske postupke protiv advokata. Zato bi taj pristup tek trebalo pretvoriti u konkretan institucionalni mehanizam. Redosled koji sagovornica Dijalog Net-a predlaže ipak je jasan: profesionalna odgovornost pre novog sužavanja prava.
Kada je odluka izvršena samo na papiru
Još teži test dolazi tek nakon što neko dobije odluku u svoju korist.
Rešenja Poverenika su obavezujuća, konačna i izvršna. Ipak, pravno izvršiva odluka ne znači automatski da je tražena informacija zaista dobijena.
Izvršna direktorka Partnera Srbija smatra da problem nije prvenstveno u nedostatku zakonskih instrumenata.
„Mislim da važeći zakon daje dovoljno mehanizama, ali da se oni, posebno kažnjavanje, ne koriste dovoljno.“
Ovde je važno razlikovati dva mehanizma. Jedno su novčane kazne kojima se organ vlasti prinudno navodi na izvršenje rešenja. Drugo je prekršajna odgovornost konkretnog rukovodioca ili ovlašćenog lica za određene povrede zakona.
Na dodatno pitanje šta bi u toj praksi promenila, precizirala je da misli pre svega na prekršajni nalog zbog ćutanja uprave i kažnjavanje zbog neizvršenja rešenja.
Ali jedno pitanje ostalo je bez punog odgovora: šta ako organ ni posle primene propisanih mehanizama ne dostavi informaciju
Zamislimo da neko od javnog preduzeća traži dokument o trošenju javnog novca. Organ ne odgovori. Sledi žalba. Poverenik donese rešenje kojim nalaže dostavljanje dokumenta. Organ ga ne izvrši. Aktiviraju se zakonski mehanizmi izvršenja i odgovornosti – ali dokument i dalje nije dostavljen.
Sa stanovišta postupka dogodilo se mnogo toga.
Sa stanovišta osobe koja je informaciju tražila, informacije još nema.
A kada je traženi dokument potreban da bi javnost mogla da kontroliše trošenje javnog novca, problem više nije samo u tome što pojedinac nije uspeo da ostvari svoje pravo. Javni interes ostaje bez podatka koji mu je potreban za kontrolu vlasti.
Zato nije isto reći da pravni mehanizam postoji, da je mehanizam primenjen i da je pravo stvarno ostvareno.
Toskić Cvetinović prva dva koraka vidi kao prostor za energičniju primenu postojećih instrumenata. Kako bi postupala ako ni oni ne proizvedu treći (dobijanje informacije) ostaje otvoreno pitanje.
Može li institucija da uči iz jednog slučaja?
U oblasti zaštite podataka o ličnosti naša sagovornica predlaže drugačiju vrstu proaktivnosti.
Pojedinačni predmet, prema njenom viđenju, ne bi trebalo samo administrativno zatvoriti. Institucija bi iz njega trebalo da izvuče znanje koje može pomoći drugim građanima i onima koji obrađuju njihove podatke.
Govori o proaktivnoj komunikaciji, smernicama, uputstvima, dobrim praksama i međunarodnim standardima.
Istovremeno upozorava da je „svaki predmet specifičan i da ga treba analizirati posebno, ali uz stalno ukazivanje na dobre prakse i međunarodne standarde“.
U praksi bi to značilo da pojedinačni slučaj ne ostane samo pojedinačni slučaj: da institucija, kada u njemu prepozna obrazac problema, to iskustvo pretvori u smernicu, upozorenje ili informaciju koja može pomoći drugim građanima i rukovaocima podataka da spreče sličnu povredu.
To nije potpuno nova ideja u odnosu na mandat institucije. Nadležnosti Poverenika u oblasti zaštite podataka već obuhvataju podizanje svesti javnosti o rizicima, pravilima, merama zaštite i pravima.
Izveštaj za 2025. pokazuje i da nadzor nije samo teorijsko ovlašćenje: tokom godine završeno je 1.169 nadzora, među njima 189 vanrednih, a izrečene su 102 korektivne mere.
Broj nadzora, međutim, govori o aktivnosti institucije. Za građane je podjednako važno da li iskustvo iz tih predmeta pomaže da se slična povreda sledeći put spreči.
AI i granica moći jednog Poverenika
Veštačka inteligencija mogla bi lako da proguta ceo intervju. Ovde je, međutim, zanimljivija kao test granica institucije.
Kada AI uključuje obradu ličnih podataka, privatnost i zaštita podataka jesu neposredno relevantne za Poverenika. Ali to ne čini Poverenika opštim regulatorom veštačke inteligencije.
Toskić Cvetinović tu granicu i sama povlači.
„Novi rizici, na koje Poverenik ne može da odgovori, odnose se na uticaj AI na psihološki razvoj i stanje, posebno dece i mladih.“
Govoreći o širem međunarodnom odgovoru na takve probleme, navodi pokušaje ograničavanja pristupa pojedinim tehnologijama i platformama deci i mladima, uz mnogo teže pitanje regulisanja velikih kompanija.
Povereniku, međutim, daje još jednu ulogu i to edukativnu.
„Nema apsolutne zaštite od povreda podataka, ali informisani pojedinci su svesniji rizika, preduzimaju neke preventivne mere i znaju kako da reaguju kada posumnjaju na povredu.“
Posebno naglašava građane koji teže dolaze do informacija i znanja.
Nezavisna institucija ne mora imati odgovor na svaki novi tehnološki rizik. Ali bi trebalo da zna gde joj počinje i gde prestaje moć, ali i da građanima objasni šta u tim granicama može da učini.
Koliko institucija zavisi od čoveka koji je vodi?
Na kraju razgovora pitanje nezavisnosti otvorilo je možda najzanimljiviju dilemu.
Izvršna direktorka Partnera Srbija Poverenika opisuje kao inokosni organ.
Iza tog pravnog izraza nalazi se jednostavna stvar: na čelu institucije nije kolegijalno telo koje o odlukama glasa, već Poverenik kao nosilac funkcije koji rukovodi, odlučuje i predstavlja organ.
Upravo zbog toga veliki značaj pridaje ličnom integritetu:
„Poverenik je inokosni organ, što znači da ovo lice rukovodi, donosi odluke i predstavlja organ. On/ona odgovara za donete odluke. Spoljni i politički pritisak na instituciju štiti integritet ove osobe.“
Ali integritet čoveka koji vodi instituciju i integritet same institucije nisu isto.
Ako zaštita od pritiska zavisi samo od jedne osobe, promena te osobe može promeniti i otpornost institucije. Institucionalna nezavisnost zato ima i drugo lice: profesionalnu službu, procedure, uslove rada, transparentno zapošljavanje i način donošenja odluka koji može da opstane i kada se promeni Poverenik.
Toskić Cvetinović u tom kontekstu navodi rešavanje pitanja dugotrajnih v.d. statusa u Službi, stručno usavršavanje zaposlenih, javnost rada i javnost zapošljavanja.
Za najmanje jedan rukovodeći položaj postoji javni trag višegodišnjeg v.d. statusa, dok godišnji izveštaj pokazuje i šire kadrovske teškoće: Ministarstvo finansija nije dalo saglasnost na Kadrovski plan Poverenika za 2025. godinu, a tokom te godine 15 osoba primljeno je u stalni radni odnos, od kojih 14 nakon javnih konkursa.
Toskić Cvetinović u prvom odgovoru o nezavisnosti pominje i odgovarajući budžet, javnost rada, doslednu primenu propisa i međunarodnu saradnju. Stabilno javno finansiranje, međutim, ostaje zaseban uslov institucionalne nezavisnosti.
Na početku ovog razgovora postavili smo pitanje šta bi građani posle dve godine mogli da vide kao rezultat rada osobe koja vodi instituciju.
Na kraju ostaje drugačije pitanje:
Koliko nezavisnost inokosnog organa neizbežno počiva na integritetu čoveka koji ga vodi, a koliko kvalitet institucije možemo prepoznati upravo po tome šta ostaje iza tog čoveka: profesionalna služba, jasne procedure, transparentno zapošljavanje, merljivi rezultati i sposobnost da se odluke donose dosledno?
Odgovor na to pitanje nije samo test osobe koja želi da vodi instituciju.
To je i test koliko je sama institucija sposobna da ostane nezavisna bez obzira na to ko je vodi.
