Beograd – Ovog jula navršava se 30 godina od genocida u Srebrenici. Taj, sad već istorijski događaj živo je prisutan u političkoj sadašnjosti Srbije – i to ne kao istorija o kojoj i iz koje učimo, nego kao tačka sporenja, simbol, metafora i referentni okvir političkih tenzija.
Autorka teksta: Isidora Stakić, Viša istraživačica Beogradskog centra za bezbednosnu politiku
U jeku studentskog protesta, treba se zapitati šta današnji studenti, mahom rođeni u ovom veku, znaju o Srebrenici. Sva je prilika da su se oni do sad sreli sa dva dominantna narativa.
Prvi, daleko moćniji narativ je agresivno negiranje genocida i proglašavanje svakoga ko genocid ne negira izdajnikom Srbije i srpstva. Ovo je zvanični stav državnih institucija i ljudi na pozicijama moći, poduprt javnim novcem, nacionalnim frekvencijama i ostalim resursima koji – po zakonu, ali ne i u stvarnosti – pripadaju svima.
Drugi je narativ vodećih organizacija i istaknutih pojedinaca u oblasti tranzicione pravde i antiratnog aktivizma, zasnovan na priznanju genocida, ali i insistiranju na „kolektivnoj odgovornosti“, „suočavanju“ i tome da je Srebrenica jedno od najznačajnijih političkih pitanja današnjice.
Polarizacija u oblasti politika sećanja zatvara prostor za učenje i diskusiju. Šta bi studenti trebalo da znaju, i šta su mogli da znaju da je odnos prema Srebrenici tokom protekle tri decenije bio drugačiji?
Sudski postupci
Dva međunarodna suda, Haški tribunal i Međunarodni sud pravde (MSP), okvalifikovala su zločin u Srebrenici kao genocid. Haški tribunal doneo je šest presuda za genocid, a MSP jednu, što znači da je sedam međunarodnih sudskih veća potvrdilo genocidnu nameru počinilaca – nameru da se jedna etnička grupa uništi na određenoj teritoriji.
Stav srpskih institucija je da je Haški tribunal „antisrpski“ (presuda MSP se gotovo nikad ne pominje), a u javnosti se mogu čuti i kvalifikacije kao što je „imperijalistički sud“ i oruđe zapadnih sila.
Navodi o „antisrpskom“ sudu pojavili su se u štampi pod kontrolom tadašnjeg predsednika Slobodana Miloševića još 1996. godine – mnogo pre nego što je bilo ko mogao da donese zaključke o radu suda na osnovu činjenica, što ukazuje na propagandni karakter ovog narativa.
On uspešno opstaje i danas – upravo zato što ne zahteva udubljivanje u činjenice, već rezonuje sa jakim nacionalnim osećanjima.
Međutim, kada je reč o sudu odnosno sudovima koji su doneli presude za genocid u Srebrenici, važno je imati u vidu nekoliko stvari.
Prvo, radi se o sudovima Ujedinjenih nacija koje, iako nesavršene kao i samo međunarodno pravo, predstavljaju međunarodnu zajednicu. Drugo, sudska veća koja su odlučivala o Srebrenici bila su sastavljena od više desetina sudija iz celog sveta, uključujući sudije iz Južne Afrike, Ugande, Kine, Malte, Jamajke, Kanade itd.
Pretpostavka da su sve ove sudije upitnog profesionalnog i moralnog integriteta na granici je teorije zavere.
Konačno, treba pomenuti i to da je MSP u tekućem postupku u kojem po tužbi Južne Afrike odlučuje o zločinima izraelske vojske u Gazi utvrdio da postoji verovatnoća da ti zločini predstavljaju genocid. Ukoliko se u ovom slučaju pozivamo na autoritet MSP, čudno bi bilo da ga u slučaju Srebrenice negiramo.
Gde je tu Srbija?
Zločine u Srebrenici izvršile su jedinice Vojske Republike Srpske pod komandom Ratka Mladića, dakle vojska iz druge zemlje. Međutim, MSP je, postupajući po tužbi BiH protiv Srbije i Crne Gore, doneo presudu kojom je utvrđeno da Srbija, premda njene snage nisu počinile genocid, nije učinila sve što je bilo u njenoj moći da ga spreči, a potom nije učinila dovoljno da procesuira optužene za ovaj zločin.
Drugim rečima, genocid u Srebrenici nisu izvršili organi Republike Srbije, ali Srbija sa zločinom ima veze, jer, po mišljenju suda, nije pokušala da ga spreči.
Konkretno, Srbija je finansijski, vojno i na druge načine pomagala vojsku koja je počinila zločin, a zatim „skrivala“ Mladića. Stav MSP je da je Srbija time prekršila Konvenciju o sprečavanju i kažnjavanju genocida.
Činjenice o tome kako je Srbija povezana sa genocidom u Srebrenici malo su poznate srpskoj javnosti.
Na primer, kada je 2022. godine umetnica Mia David predstavila svoj virtuelni spomenik žrtvama Srebrenice – mobilnu aplikaciju koja je „projektovala“ imena ubijenih na fasadu Skupštine Srbije, mnogi su bili besni tvrdeći da institucije Srbije nemaju veze sa ovim zločinom. Da je javnost bolje upoznata sa presudom MSP, mogli bismo izbeći ovakve neosnovane primedbe i posledične tenzije.
Genocidni narod?
„Genocidni narod“ jedna je od omiljenih floskula aktuelnog režima u Srbiji. Njena ideološka snaga zasniva se na pogrešnom i opasnom uverenju da priznanje genocida u Srebrenici implicira krivicu srpskog naroda.
Genocidni narodi i nacije ne postoje, osim kao desničarska fantazma i propagandno oružje autoritarnih režima. Nijedna presuda, niti rezolucija kojom se utvrđuje ili osuđuje zločin genocida ne implicira da je srpski narod genocidan, niti bilo šta slično.
Uprkos činjenicama, režim Aleksandra Vučića tvrdi da Srbima preti opasnost da budu proglašeni za genocidni narod. Naravno, aktuelni predsednik je u toj fantazmi onaj koji sprečava da do toga dođe – vrhovni zaštitnik srpskog naroda od pečata genocidnosti.
Kroz kontinuirano izmišljanje ugroženosti nacije, sadašnja vlast se predstavlja kao spasiteljska. Zbog toga je važno biti upoznat sa činjenicama i na taj način prozreti režimsku propagandu.
Kolektivna odgovornost?
„Kolektivna odgovornost“ je, s druge strane, jedna od omiljenih floskula organizacija civilnog društva i pojedinaca koje se suprotstavljaju zvaničnoj liniji u oblasti politika sećanja.
„Kolektivna odgovornost“ nije eksplicitno definisana kao nacionalna, odnosno srpska, ali je to implicirano stavom da smo kolektivno odgovorni za zločine koji su činjeni u naše ime.
Ovaj koncept zasniva se na sličnoj logici kao koncept „genocidnog naroda“: ljudi su primarno određeni etničkim identitetom koji ih direktno povezuje sa zločincima iste nacionalne pripadnosti i njihovim nedelima.
Ili, drugačije formulisano: odgovornost zavisi od identiteta, umesto od količine političke moći i pozicije u hijerarhiji (ne)odlučivanja.
„Kolektivna odgovornost“ jača osećaj etničke pripadnosti i ljudima otežava identifikaciju sa pripadnicima drugih etničkih grupa sa kojima oni, u stvari, imaju mnogo više zajedničkog nego sa odlučiocima i zločincima iz sopstvene nacionalne zajednice – od klasnog položaja, preko doživljenih društvenih nepravdi, do svakodnevnih interesovanja.
Dominantne nevladine organizacije i istaknuti antiratni aktivisti iz devedesetih očekuju od građanki i građana Srbije da osećaju kolektivnu odgovornost, pa i stid zbog zločina koje su počinile srpske snage tokom ratova devedesetih.
Većina ljudi ne vidi ovaj pristup kao nešto svoje, već ga doživljava kao elitistički i nametnut odozgo.
Odbijanje posebno dolazi do izražaja kada je reč o genocidu: ni oni koji razumeju i priznaju težinu zločina koji se dogodio u Srebrenici ne žele da sa njim budu povezani na način na kojih ih povezuje koncept „kolektivne odgovornosti“. Pogotovo ako, kao današnji studenti, tada još nisu bili ni rođeni.
Pitanje svih pitanja?
Drugi problem pristupa pojedinih nevladinih organizacija je insistiranje na tome da je odnos prema Srebrenici jedno od najvažnijih političkih pitanja. U aktuelnim okolnostima, u kojima ljudi gube živote zbog korupcije i državnog kriminala, Srebrenica većini nije visoko na listi prioriteta.
Čak nije ni kriterijum po kojem se sklapaju savezništva – bilo bi nerazumno, a i pogubno da otpišemo sve koji su pasivno zahvaćeni režimskim diskursom o ratovima devedesetih.
Dok neke organizacije i pojedinci insistiraju na Srebrenici onda kada ona nije tema, vlast igra na istu kartu, ali u suprotnom smeru: sve one koji priznaju pravnu kvalifikaciju međunarodnih sudova proglašava za „neprijatelje Srbije i srpskog naroda“.
S druge strane, odnos prema Srebrenici jeste važno političko pitanje. Međutim, do napretka će doći samo ukoliko uspemo da ga sagledamo iz nove perspektive, ako ni zbog čega drugog – zbog toga što stara nije dala željene rezultate.
Na primer, ukoliko počnemo da se bavimo odnosima moći umesto identitetima, i obrascima umesto konkretnim nacijama.
To bi nam omogućilo da uvidimo da je Srbija nekada vojno pomagala Vojsku Republike Srpske, dok danas mnoge zemlje, a među njima i Srbija, naoružavaju Izrael. Ili da, na osnovu iskustva sa režimskom propagandom u vezi sa aktuelnim dešavanjima, shvatimo da je i veliki deo onoga što od vlasti čujemo o prošlim ratovima potencijalno u raskoraku sa činjenicama.
