Deset godina posmatranja izbora omogućava da se o izbornom procesu u Srbiji postavi drugačije pitanje.
Ne samo koje se nepravilnosti ponavljaju i šta bi trebalo menjati, već i šta se događa nakon što je problem dokumentovan: da li nalaz dovodi do promene propisa i prakse, kakvu posledicu može da proizvede građanski nadzor i gde prestaje njegov domet, a počinje odgovornost institucija.
Upravo tu perspektivu daje decenija tokom koje je CRTA posmatrala različite izborne cikluse, dok su nalazi domaćih posmatrača i međunarodnih misija stvarali sve duži trag dokumentovanih problema, preporuka, promena propisa i njihove primene.
Taj trag ne pokazuje da se tokom deset godina ništa nije menjalo. ODIHR je beležio i konkretne normativne i proceduralne pomake, dok se istovremeno pojedini problemi ponavljaju kroz više izbornih ciklusa. Zato sama činjenica da je problem prepoznat ili da je propis promenjen još ne govori kakva je promena nastala u praksi.
Za Rašu Nedeljkova, programskog direktora i šefa Posmatračke misije CRTA, deset godina promenilo je i samu organizaciju koja posmatra izbore.
„U ovih 10 godina nismo se samo mi menjali, u smislu da smo s većim iskustvom sticali i veće znanje i sposobnost da prepoznamo ‘đavola u detaljima’“, kaže Nedeljkov.
Ali on ne smatra da je promena samo na strani posmatrača. Period za nama opisuje kao „deceniju kontinuirane erozije kvaliteta izbora“, zbog koje je CRTA, kako kaže, morala da zaoštrava svoje ocene i jezik kojim se obraća javnosti. Urušavanje integriteta izbora može da vodi ka poretku „izborne autokratije“ i ugrožavanju principa smenjivosti vlasti.
To su ocene CRTA i Nedeljkova. Longitudinalni nalazi, međutim, omogućavaju da se proveri drugi deo problema: šta se tokom istog perioda događalo sa godinama dokumentovanim nedostacima i preporukama.
Promenjen propis nije isto što i promenjena praksa
ODIHR-ovi nalazi tokom više izbornih ciklusa ne daju sliku potpunog odsustva promena. Pojedine dugogodišnje preporuke dovele su do izmena propisa i procedura, dok se drugi problemi pojavljuju iz ciklusa u ciklus.
Birački spisak je jedan od primera takvog dugog puta. Njegova tačnost i transparentnost godinama su bile predmet preporuka, uključujući zahteve za revizijom, da bi izmene zakona 2025. uvele reviziju biračkog spiska koju obavlja posebna, zakonom ustanovljena Komisija. Time je preporuka dobila institucionalni odgovor, ali ostaje zasebno pitanje šta promena pravila proizvodi u praksi.
Istovremeno, kroz više izbornih ciklusa u nalazima se ponavljaju problemi poput zloupotrebe javnih resursa, pritisaka na birače i pitanja delotvornosti institucionalnog nadzora.
Nedeljkov uzrok takve razlike ne vidi prvenstveno u kvalitetu propisa.
„Nisu loša zakonska rešenja izvor najvećih problema. Partijsko zarobljavanje države vodilo je ka tome da zakoni postaju mrtvo slovo na papiru ili da naprosto ne važe jednako za sve“, kaže on.
Kao ključno obeležje institucionalnog okvira u protekloj deceniji navodi nekažnjivost za izbornu korupciju i krivična dela povezana sa izbornim procesom. Ne voli, kaže, često korišćenu sintagmu „politička volja“, ali smatra da tamo gde se koncentrisala stvarna moć nije postojala namera da se zaustavi pogoršavanje izbornih uslova.
I njegova ocena promena koje jesu napravljene izrazito je kritična.
„Simulirani su pomaci nekakvim kozmetičkim promenama, ali većina problema na koje smo ukazivali pre 10 godina i dalje je tu, ali u mnogo većim dimenzijama“, kaže Nedeljkov.
Takva procena nije isto što i dokumentovani podatak da promena nije bilo. Naprotiv, desetogodišnji trag pokazuje zašto je korisno razlikovati najmanje tri nivoa: promenu propisa i procedura, promenu institucionalne prakse i promenu koja nastaje među građanima.
Upravo na tom trećem nivou Nedeljkov vidi rezultat kojem je CRTA doprinela.
Govoreći o onome što smatra napretkom, on izdvaja sve rasprostranjenije razumevanje među građanima da je integritet izbora povezan sa njihovim neposrednim interesom i mogućnošću da vlast bude smenjiva na izborima.
Kada dokumentovanje ipak proizvede posledicu
Deset godina građanskog posmatranja ne čine samo izveštaji. CRTA je nepravilnosti dokumentovala, prijavljivala nadležnim organima i koristila pravne i druge institucionalne mehanizme.
Ali iz postojećih dokaza ne može se izvesti jedinstven odgovor na pitanje gde u domaćem institucionalnom lancu dokumentovani slučaj najčešće dobija ili gubi mogućnost da proizvede posledicu.
Nedeljkov, međutim, navodi jedan drugačiji put kojim je, prema njegovoj proceni, dokumentovanje proizvelo efekat.
Kao primer izdvaja beogradske izbore iz decembra 2023. i način na koji je CRTA dokumentovala organizovane migracije birača.
„Način na koji smo dokumentovali, recimo, slučaj organizovanih migracija birača na beogradskim izborima u decembru 2023. doprineo je tome da međunarodne institucije izvrše pritisak pod kojim vlast nije videla drugi izlaz nego da raspiše nove izbore za jun 2024“, kaže Nedeljkov.
To je njegova procena uzročne veze između dokumentovanja, međunarodne reakcije i političke posledice. Istovremeno, on upravo na tom primeru povlači granicu između onoga što može da uradi posmatračka organizacija i onoga što bi trebalo da bude posao domaćih institucija.
„To, naravno, nije dovoljno i nije nešto čime možemo da se zadovoljimo. Naše institucije moraju da budu te koje štite integritet izbora“, kaže on.
Primer zato ne daje odgovor na pitanje kako funkcioniše čitav domaći institucionalni put od prijavljene nepravilnosti do ishoda. Pokazuje nešto drugo: dokumentovanje može učiniti problem dovoljno vidljivim da proizvede reakciju i izvan institucije kojoj je neposredno namenjeno.
Građanski nadzor ne može da zameni institucije
Tu se desetogodišnja priča vraća građaninu.
Nedeljkov smatra da dosledno dokumentovanje izbornih manipulacija i edukovanje javnosti nisu ostali bez posledice. Kao promenu navodi veći broj građana koji su zainteresovani i spremni da se angažuju kao posmatrači, kontrolori, članovi biračkih odbora ili jednostavno kao birači koji manje sumnjaju u mogućnost da njihov glas nešto promeni.
To je procena CRTA o promeni koju vidi među građanima, a ne zamena za institucionalni rezultat.
Granica koju Nedeljkov povlači zato je važna: organizovani građani mogu da posmatraju, dokumentuju, prijavljuju i povećavaju pritisak da institucije rade svoj posao. Ne mogu da preuzmu njihova ovlašćenja.
„Što je više nas organizovanih građana, to snažniji pritisak možemo da izvršimo na institucije koje izbegavaju sopstvene nadležnosti“, kaže Nedeljkov.
Posle deset godina posmatranja, dokumentovanje izbora zato ne govori samo o nepravilnostima koje su zabeležene. Omogućava da se razlikuju i različite vrste posledica: promena pravila, promena prakse, međunarodna reakcija ili promena načina na koji građani razumeju sopstvenu ulogu.
Te posledice nisu međusobno zamenljive.
Građansko posmatranje može da stvori dokaz, učini problem vidljivim i poveća javni pritisak. Može, prema iskustvu koje opisuje Nedeljkov, da doprinese i promeni načina na koji građani gledaju na izbore i sopstveno učešće.
Ali odluke, postupci i ovlašćenja kojima se izborni integritet institucionalno štiti ostaju tamo gde su i bila – u institucijama koje su za njih nadležne.
