Beograd, 11. mart 2017. (Bojan Đurić/Ivan Andrić/Novi Pogledi) – Ko danas zna da su ljudi u Srbiji 2000. godine primali prosečnu platu (retki kojima je stvarno isplaćivana) koja je vredela 35 evra, a da je ona do februara 2003. podignuta do 164 evra?
Da je inflacija 2000. galopirala stopom od 113%, a da je do 2003. oborena na ispod 8%. Da smo 5. oktobar 2000. dočekali pod divljačkim zakonima o univerzitetu i informisanju, a da ih je Vlada Zorana Đinđića ukinula? Da je krajem juna 2001. godine, zahvaljujući zamahu reformi i neizbegavanju obaveze da se Slobodan Milošević izvede pred sud, na međunarodnoj donatorskoj konferenciji prikupljeno 1.280.000.000 dolara za Srbiju i da su nam međunarodni poverioci kasnije otpisali skoro dve trećine starog duga?…
Gotovo niko.
Ljudi se razlikuju od svinja po tome što mogu da podignu pogled i da vide malo dalje i dublje od sledećeg obroka, kratkoročnog cilja i izbornog dana. I u prošlost i u budućnost.
Prošlo je 14 godina od fizičkog ubistva Zorana Đinđića. Toliko je prošlo i od njegovog političkog ubistva, zbog koga je fizičko streljanje i izvršeno. Mi koji mislimo da je politička pojava Zorana Đinđića bila izuzetna, i da je mnogo važnija od toga da li je bio simpatičan, uvek u pravu ili anegdote šta je duhovito rekao nekome dok su se mimoilazili u hodniku, smatramo da je opasno za Srbiju da i narednih 14 godina provedemo bežeći od ozbiljnog razgovora o političkoj zaostavštini Zorana Đinđića. Da izbegavamo te razgovore zbog toga što će neko reći, a onih koje jalovo grize savest pa oni grizu druge je mnogo, da Đinđića ne treba pominjati zato što je to nečasno.
Mi mislimo da je nečasno nešto drugo. Da je nečasno i bezobrazno uskratiti ljudima u Srbiji tačan bilans onoga što je Đinđić POLITIČKI uradio. Kakvu je zemlju zatekao kao novi premijer 25. januara 2001. godine i kakvu je ostavio kada su ga ubili 25 meseci i 15 dana kasnije. Šta je uspeo da uradi kao predsednik Vlade i politički lider dela DOS koji je želeo da menja Srbiju.
Mislimo da je važno da to vide i oni koji su voleli Zorana Đinđića i oni koji ga nisu podnosili. Da je važno za one koji ga se sećaju kao tridesetogodišnjakinje ili pedesetodišnjaci iz vremena kada je živeo i upravljao Vladom, ali i oni koji tek danas imaju 19 godina i za Đinđića znaju samo iz legende stvorene prosle 12. marta.
Aljkavi smo. Zato su nam arhivi nesređeni, nikada nismo tačno utvrdili koliko nas je u kom ratu poginulo. BDP i stopa nezaposlenosti su nam najčešće stvar „procene“, a jedva smo konačno (valjda) uspeli da popišemo koliko nelegalnih objekata je izgrađeno u proteklih 50-60 godina.
Takvi smo i prema političkim bilansima kratkotrajne dvogodišnje vlasti Zorana Đinđića. Emotivni kada nas preseče sećanje kod groba u Aleji velikana, depresivni, jer nam se čini da se to nikada više neće ponoviti… užasno ljuti, s razlogom, kada neko pomisli da je baš „korisno“ da se po toj zaostavštini, kao i pozitivnim tekovinama 5. oktobra, bezočno i za kilo izbornog mesa gazi i s leva i s desna.
Želimo da probamo da te bilanse svedemo. Pa da imamo čvrst dokaz, a ne emotivna naklapanja, koliko je optužba da su baš svi „bili isti“ obična i tanka laž. Ne da bismo vratili šamar bilo kome. Nego da bismo imali neku čvrstu podlogu, nešto na šta možemo da se oslonimo u zemlji u kojoj se i o najkrupnijim nacionalnim pitanjima, a sećanje na POLITIČARA i PREMIJERA Zorana Đinđića bi to moralo da bude, razmišlja kao o zgodnom i jeftinom povodu da se ispuni prazan „slot“ u kampanji. U kampanjama koje imamo svake godine.
Zato smo odlučili da svedemo račune političke karijere Zorana Đinđića, i to njenog najvažnijeg dela – od januara 2001. do marta 2003. godine. I da objavimo i pokažemo najkrupnije konkretne promene koje je kao predsednik Vlade učinio u Srbiji. Ovo je naš izbor koji sadrži 40 takvih rezultata. Neko drugi bi dodao na spisak i nešto drugo.
Nekima će se ova impresivna lista dopasti, mnogima će biti toplo, drugima ledeno oko srca… To je, međutim, manje važno. Ako dospe do mozga svih koji su odlučivali, odlučuju ili će odlučivati, i do što većeg broja onih najvažnijih, običnih i odličnih građanki i građana Srbije, ovaj fizički lak, ali emocionalno bolan posao je imao smisla. A to je politika.
