Beograd – Ovogodišnji Beogradski pobednik za izuzetan doprinos filmskoj umetnosti biće dodeljen Želimiru Žilniku, jednom od najznačajnijih i najplodnijih reditelja naše kinematografije, saopštili su iz organizacije Festa.
Žilnik spada u ključne figure i začetnike srpskog i jugoslovenskog modernističkog filma, ali njegov opus uveliko nadilazi taj period i proteže se do današnjih dana.
U svojoj bezmalo šest decenija dugoj karijeri Žilnik je snimio oko 60 filmova.
Njegovi prvi profesionalni dokumentarni filmovi, „Žurnal o omladini na selu, zimi“, „Pioniri maleni mi smo vojska prava“ i „Nezaposleni ljudi„, postižu veliki uspeh na Beogradskom festivalu kratkog igranog, animiranog i dokumentarnog filma.
Žilnikov prvi igrani film „Rani radovi“ (1969), groteska o grupi mladih protagonista koji šire svoja beskompromisna marksistička uverenja po ruralnim predelima Vojvodine, dobija Zlatnog medveda na Berlinalu.
Žilniku je tada 27 godina.
Nakon problema sa cenzurom i opstrukcijama, početkom sedamdesetih žilnik odlazi u emigraciju u Nemačku. Snima sedam kratkih filmova, kao i dugometražni igrani film „Raj“ (1976).
Ti filmovi su među prvima tretirali temu gastarbajtera u Nemačkoj.
Krajem sedamdesetih se vraća u SFRJ, a direktor SNP-a Miloš Hadžić uključuje ga u pozorišni rad.
U tom periodu sarađuje sa braćom Vranešević iz „Laboratorije zvuka„, a krajnji rezultat je „Gastarbajter opera“ koja je premijeru doživela 1977. godine.
Počinje da režira filmove i doku-drame za TV Beograd i TV Novi Sad.
Neke od njih nagrađivane su na televizijskim festivalima u zemlji i inostranstvu.
Osamdesetih godina, filmovima kao što su „Druga generacija“ ili „Kako se kalio čelik“ tematizuje nagoveštaj političkih i socijalnih promena u tadašnjoj Jugoslaviji.
Veliki pažnju javnosti izazvao je kasnije i film „Tito po drugi put među Srbima“ (1994).
Tokom osamdesetih, kao i devedesetih u nezavisnim produkcijama, nastaju i Žilnikovi igrani filmovi koji su dobijali najznačajnije nagrade domaćih festivala, a film „Marble Aš“ dobija specijalnu nagradu „Teddy Bear“ na Berlinalu 1995.
Problemi u zemljama centralne i istočne Evrope, a naročito problemi izbeglištva i migracija na granici sa Evropskom unijom, Žilniku su inspiracija za tematski ciklus u kojem snima filmove „Kenedi se vraća kući2 (2003), „Gde je Kenedi bio dve godine“ (2005), „Evropa preko plota“ (2005), „Destinacija Serbistan“ (2015), i „Najlepša zemlja na svetu“ (2018).
Žilnik je rođen u Nišu u logoru 1942. godine, roditelji su mu bili ilegalci, koji su sklopili jedan od prvih partizanskih brakova, a detinjstvo je proveo u Zemunu kod babe i dede.
Kasnije je prešao kod tetke u Novi Sad.
U njegovim filmovima igrala su prepoznatljiva imena srpskog glumišta, ali su se, zahvaljujući njemu, neki i proslavili u filmskoj industriji.
Pokretne slike iz Žilnikove „radionice“ prikazivane su na skoro svim meridijanima, a brojni radovi uvršteni su u kolekcije inostranih art galerija i muzeja savremene umetnosti.
Dobitnik je nagrada za životno delo Filmskog festivala Herceg Novi i Festivala autorskog filma, pripala mu je i nagrada Centralnoevropske inicijative na 30. Filmskom festivalu u Trstu.
Njegova dela se u različitim retrospektivama danas prikazuju u čitavom svetu: Cinemateca Argentina, 2018; Mar del Plata Int. Film Festival, 2017; Anthology Film Arćive, New York & Harvard Film Arćive, 2017; Ankara Int. Film Festival, 2016; DocLisboa, 2015; Arsenal, Berlin, 2015; Int. Film Festival, St. Petersburg, 2015; Cinusp, Sao Paulo, 2014; Thešaloniki Int. Film Festival, 2014, itd.
