Kruševac, 28. decembar 2016. (Tamara Asković/europa.rs) – Tamara Asković je vaspitačica u vrtiću u Kruševcu i nastvnica romskog jezika u OŠ Veselin Nikolić. Radi i kao konsultatkinja SOS telefona na romskom jeziku u borbi protiv nasilja nad ženama i aktivistkinja je romsko ženskog udruženja Romani cikna.
Prenosimo njen tekst o tome koliko je važno uvođenje romskog jezika u školski program u Srbiji.
Dođe dan kada čujete: ti si „Ciganka“! Zapitate se u tom trenutku šta je to, šta je to „ciganka“? I dođete do zaključka da mora da je to nešto ružno, kada vas toliko odbijaju
Od trenutka začeća, prva okolina koju dete upoznaje i iz koje prima informacije i osluškoje spoljašnost je uterus, materica. Kasnje, njegovo okruženje predstavlja majka i ostali članovi njegove porodice.
Nakon porodične sredine i kućnog doma, mesto gde se dete socijaizuje, gde stiče drugare, dobija nove uzore, je vrtić i škola. Period oko četvrte, pete godine, dakle period vrtića, zapravo je doba u kome romska deca shvataju da su drugačija od ostale dece, često neprihvaćena, neretko na žalost i od strane vaspitača i učitelja.
Dakle, u trenutku kada je detetu najpotrebnija igra pomoću koje se razvija i uči, kao i vršnjaci koji predstavljaju važnu celinu odrastanja, romsko dete je izostavljeno iz zajednice.
Prvi dan odlaska u vrtić, predstavlja veoma važan dan, dan koji sam sigurna da svako dete pamti jer to je mesto u kojem, kako vam je mama pričala, stičete jako puno drugara, učite recitacije i dobijate odgovore i na ona pitanja na koja vam ona ne može odgovorite jer ih ne zna. I zaista bude tako, tamo naiđete na „gomilu“ mališana koji se međusobno igraju, smeju, zabavljaju.
Ali onda, onda se desi nešto što slomi vaše maleno srce. Niko od drugara ne želi da se igra sa vama, beže, zadirkuju i to traje, mislite da će poći, da će sutra biti drugačije ali to traje i taje, iznova svaki dan.
I dođe dan kada čujete: ti si „Ciganka“! Zapitate se u tom trenutku šta je to, šta je to „ciganka“? I dođete do zaključa da mora da je nešto ružno, kada vas toliko odbijaju.
Znate šta se onda dešava? Počnete da se stidite sami sebe, majke, oca, cele rodbne,svog maternjeg jezika, svog naroda.
Kada pođete u školu ni tada se ništa ne promeni, promenite se vi. Tada već počinjete sami da se sklanjate, jer misite da ste manje vredni, da vas niko nikad neće želeti u duštvu jer pripadate takvoj naciji .
Onda se dešava sledeća stvar: tada ili prihvatate ili izgubite sebe. Svo to odbacivanje i ponižavanje dovodi do osećaja inferiornosi kod romske dece, što se, naravno, odražava na učenje i opšti uspeh u školi. To je jedan od najčešćih razloga osipanja romske dece iz sistema obrazovanja.
Put obrazovanja za romsku decu predstavlja jedan jako težak period u životu. Verujte mi ja sam to osetila na svojoj koži, i do dana današnjeg se ništa nije promenilo, ista priča se ponavlja generacijama. I ja sam sam bila na putu da odustanem od školovanja u četvrtom razredu osnovne škole. Zbog toga na tom putu treba imati podršku porodice, koju sam ja srećom imala i njima mogu da zahvalim na svemu onom što sam danas.
Činjenica je da među Romima postoji veliki broj obrazovanih ljudi i velikih intelektualaca, ali su oni „nevidljivi“, kako za opštu tako i za romsku populaciju. Njih romska deca nemaju prilike da upoznaju, a bilo bi dragoceno, da ne bi rasli verujući da potiču iz neukog naroda, kome pripada da bude daleko od obrazovanja.
Romskoj deci treba sva moguća podrška kako bi se formirala svest da su sposobna da žive drugačiji život od onog koji poznaju. Zato mislim da će projekat “Uvođenje romskog jezika sa elementima nacionalne kulture” između ostalog pomoći deci da kroz uzore, dobiju sliku bolje i lepše budućnosti za sebe.
Uvođenje romskog jezika sa elementima nacionalne kulture u školski program dva puta nedeljno deci pruža dobar osećaj, čini ih ushićenim i srećnim, podiže im samopouzdanje jer u školi imaju priliku da sa nastavnikom razgovaraju na svom jeziku i uče o istoriji Roma za koju i ne znaju da postoji.
A kada ih pogledate, u njihovim očima vidite sebe kao uzor, želju da ne odustanu i budu jednog dana na vašem mestu. Nedavno sam rekla i opet ću da ponovim, nisam mogla ni da naslutim da ću predavati svoj maternji jezik, i hvala svima koji su nam omogućili tu čast i zadovoljstvo.