Sarajevo, 24. mart 2017. (Branislav Dimitrijević/media..ba) – Posle smrti Lazara Stojanovića uslediće uobičajeni društveni ritual u kom mora da se jednim potezom definiše, svede i ograniči ono po čemu će on ostati upamćen u istoriji jugoslovenske i srpske kulture. Pretpostavljam da će biti pre svega strpan u dve kategorije, i sveden na dva uska identiteta.
Ostaće dakle upamćen po tome što je bio jedini jugoslovenski filmski autor koji je bio krivično osuđen i zatvoren zbog svog filma, ali i po tome što je decidirano podržao NATO intervenciju u Jugoslaviji 1999. kao način za okončanje jugoslovenskih ratova i Miloševićevog terora na Kosovu. U prvoj instanci ostaće upamćen kao “žrtva komunističkog terora”, a u drugoj kao “izdajnik srpskog naroda”.
I prva i druga instanca upisane su u njegove filmove. U prvoj to je film Plastični Isus (1971), a u drugoj to su filmovi Srpska epika (1993), sa Pavelom Pavlikovskim) i Škorpioni – Spomenar (2007).
O prvom filmu se u optužnici dokazivalo da se radi o delu koje “zlonamerno i neistinito prikazuje društveno-političku stvarnost”, dok se o druga dva dela u Srbiji gotovo nije ni govorilo pa su se tako njegovi filmovi suočili sa dva mehanizma cenzure: one koja je sredstvo represije državnog aparata ali i one, daleko opasnije, vezane za tihi i prećutni rad ideologije koju ritualizuje većinsko saučesništvo.
Ovaj drugi oblik je na kraju i mnogo učinkovitiji kao oblik istorijskog brisanja i zaborava. Ono što je u Stojanovićevom slučaju ostalo isto u obe istorijske instance jeste to da je on u oba slučaja prešao neke normirane društvene granice i zašao u društvene tabue o kojima se nije moglo otvoreno govoriti.
Tekst u celosti možete pročitati na portaju media.ba.
