Novi Sad, 05. februar 2017. – Pre 27 godina, u Novom Sadu je osnovano Nezavisno društvo novinara Vojvodine kao prvo nedržavno udruženje novinara na prostoru bivše države.
Tim povodom, o medijskoj sceni Srbije i njenom razvoju od devedesetih pa do danas, kao i o aktuelnim temama koje muče medijsku zajednicu u Srbiji sa Nedimom Sejdinovićem, predsednikom NDNV-a razgovarala je Hilma Unkić (portal media.ba).
NDNV je osnovan u trenucima kada je za novinare bilo izuzetno važno odupreti se ratnohuškačkoj propagandi. Od tada pa do danas, koji biste period izdvojili kao najteži za profesionalan rad medija, i da li je, s druge strane, bilo faza u kojima je biti novinar u Srbiji podrazumevalo i mogućnost da se novinarski posao obavlja na pravi način?
U zemljama kakva je Srbija, dakle zemljama s ozbiljnim deficitom demokratije i nepostojanjem tradicije medijskih sloboda, novinarstvo nikada nije bilo lagodno zanimanje. Tu, naravno, mislim na one novinare koji drže do profesije i novinarske etike.
Sa druge strane, biti novinar koji služi vlasti i interesima moćnih grupa i pojedinaca oduvek je u “nedovršenim državama” bila lukrativna delatnost, pa možete videti mnoge naše “kolege” koji su od svog posla napravili “ozbiljan biznis”: voze se u džipovima i predstavljaju tzv. džet-set.
Naravno da se oni ne obaziru ni na kakve norme ili elementarni moral, a dobre su sluge svim latifundistima. Upravo je to problem Srbije – to što ni u jednoj, pa ni u novinarskoj profesiji – čak bih rekao, pogotovo ne u medijima – nije napravljen raskid sa prošlošću, bar simbolična lustracija u odnosu na jezive Miloševićeve godine.
Podsetiću da je devedesetih vlast upregla medije i novinare u krvavu ratnu propagandu koja je prouzrokovala masovne zločine, desetine hiljada mrtvih i milione unesrećenih, a da niko od tih silnih urednika i novinara koji su u tome učestvovali ne samo da nije odgovarao nego nije izgubio ni pravo da bude ugledna ličnost. Kao manje-više ni njihovi nalogodavci.
Tokom dvehiljaditih okretali smo se u krugu, koji smo potom zatvorili i ponovo se vratili u devedesete, u potpuni medijski mrak, a najpopularniji političar u zemlji postao je Miloševićev ministar informisanja Aleksandar Vučić, čovek koji je devedesetih cenzurisao medije i zatvarao ih, a pod njegovim ministrovanjem ubijen je i Slavko Ćuruvija.
Iako su tokom dvehiljaditih medijske slobode itekako bile ugrožene, a medijski klijentelizam cvetao na sve strane, može se reći da je taj period za medijske slobode u odnosu na ovo što se danas dešava – bio Periklovo doba. Pogotovo se to odnosi na vreme Đinđićeve vlade, koja je bila medijski najnapadanija vlada u istoriji Srbije.
Ipak, vlast se posle 2000. manje-više oslanjala na istu ili veoma sličnu elitu koja je Srbijom vladala i tokom devedesetih, što i nije čudno jer ju je velikim delom i činila ista ta elita (vladajući DOS je činilo 18 stranaka). Mislim da je odluka zapadnih donatora da posle 5. oktobra prestanu da finansiraju medije i medijske sadržaje bila pogrešna, svakako preuranjena.
Oni mediji koji su postojali zahvaljujući donacijama iz inostranstva bili su nešto najbolje što je Srbija imala, a odjednom su, ukoliko ih prethodno nije ugušio Šešelj-Vučićev zakon o informisanju, naterani da igraju tržišnu utakmicu pod potpuno neregularnim okolnostima – sa jedne strane imali su budžetske, državne medije kao konkurenciju, a sa druge medije raznih miloševićevskih mogula koji su svoje usluge nudili novoj vlasti i bili vezani za brojne nerasformirane centre moći.
Kada su se strani donatori povukli, mnogi od tih medija počeli su da se “snalaze”, a medijska scena je, bez alternative, počela da liči na “balkansku krčmu” u kojem se jedino znalo ko su krčmari, a to su vlast i razne tajne službe. U svemu tome je novinarstvo bilo kolateralna šteta. Na kraju, treba ponoviti da medijska scena ne može biti ni mnogo bolja niti mnogo gori od društva u kojem nastaje.
Ceo intervju sa Nedimom Sejdinovićem možete pročitati na portalu media.ba.
