Valjevo, 22.decembar 2016. (Aleksandar Milijašević) – Bojana Maljević u javnom životu u Srbiji odavno poznata kao glumica. Ali, ne treba zaboraviti i njen producentski angažman (''Monte Royal Pictures''). Za serijal ''Otvorena vrata'' malo ko nije čuo.
Ipak, vredi naglasiti da Bojana stoji i iza tri društveno angažovana projekta.
Reč je o igranom filmu “Sestre”, reditelja Vladimira Paskaljevića (o trgovina ljudima) i dokumentarno-igranom filmu “Gram.Kilogram.Tona”, reditelja Janka Baljka (o trgovini narkoticima).
Od 10. decembra – Međunarodnog dana ljudskih prava aktuelan je i treći projekat – “Moje Pravo”, reditelja Miloša Pavlovića, tv serijal od 12 epizoda.
Šta treba da se desi u jednom društvu pa da se glumica okrene producentskom poslu, a zatim kroz taj ‘’novi’’ posao počne da se bavi temama poput trgovine ljudima, trgovinom narkoticima. A onda i ljudskim pravima?
Nisam se “okrenula” producentskom poslu, to je teklo skoro paralelno sa mojim profesionalnim glumačkim poslom, ovo kažem jer sam bila glumica još kao dete. Nakon fakulteta, već posle nekoliko velikih filmskih i televizijskih projekata radila sam 1996. kao izvršni producent filma “Do Koske”, reditelja Bobana Skerlića.
Bila sam prva glumica koja je ušla u te “producentske vode”. To mi nije bilo neobično, jer je moj otac taj posao radio skoro ceo svoj radni vek, tako da sam uz njega sticala znanja od malena. Mada, nije me on “nagovorio” da se oprobam kao producent, već Anđelka Vlaisavljević i hvala joj na tome. Produkcija je veoma kreativan posao, a uz to prilično stresan, naporan i odgovoran. Istine radi, moje kolege glumci i reditelji počeli su da rade i kao producenti svojih filmova i zbog toga što nema dovoljno sredstava, niti na tržištu postoji dovoljno dobrih producenata koji će za to da se bore.
Naša mala industrija je dugo u krizi ali ponešto se menja na bolje. Dakle, u društvu je potrebno da se desi to da država prestane da mari za kulturu i kinematografiju, da medijske agencije imaju monopol u televizijskim programima, a da nekolicina autora i glumaca ima neki ludački entuzijazam i kreativnu ideju kako dalje.
U osmišljavanju projekata birala sam teme koje me pre svega zanimaju, a koje jesu i društveno angažovane, poput trgovine ljudima ili uvlačenja maloletnika u organizovani kriminal trgovine narkoticima. A sve je to na neki način bilo vezano i za ljudska prava. Poslednji projekat “Moje Pravo” govori konkretno o pravima građana.
Teme o kojima ste se bavili u navedenim projektima su važne za svako društvo. S tim u vezi, deluje da ste ‘’preduhitrili’’ medije sa nacionalnom frekvencijom? Nameće se utisak da mediji sa nacionalnom frekvencijom nisu zainteresovani za proizvodnju takvog ili sličnog sadržaja?
Naravno, jer to najčešće nisu komercijalni projekti a ne spadaju ni u zabavu. Narod, kažu, želi da gleda zabavu. Pri čemu je “zabava” u Srbiji pojam o kom treba diskutovati. Ali da ne ulazim sada u tu analizu i problem nedostatka programske različitosti, koja je veoma važna za razvoj kritičkog mišljenja svih građana.
Društveno angažovani projekti imaju drugačiji put, različitu sudbinu i njihov uticaj može biti veliki – ali se ne meri brojem prodatih reklama ili rejtingom. Mada, filmovi koje sam producirala “Sestre” i “Gram.Kilogram.Tona” imali su izuzetnu gledanost, kao visoko komercijalni projekti. A ako na drugačiji način sagledamo stvari i film “Do Koske” se takođe bavio organizovanim kriminalom – u kojem na kraju stradaju svi klinci koji su “uvučeni” a onaj “glavni” nastavlja posao. Bio je najgledaniji film u bioskopima 1997. godine uključujući i strane blokbastere.
Tako da se mogu spojiti komercijalni i društveno angažovani elementi u projektima. Idealno je da takve projekte podrži i država, kao što je bio slučaj sa filmom “Sestre”, koji je doživeo baš veliki uspeh u Evropi a postao je i “učilo” u mnogim vladinim i nevladinim organizacijama širom sveta, koje se bave borbom protiv trgovine ljudima. Inače, to je jedini film za koji je moja producentska kuća ikada dobila finansijsku pomoć od države.
Kako su se otvorila vrata za ''Moje pravo''?
Vrata za serijal “Moje Pravo” otvorila su se na medijskom konkursu Delegacije Evropske unije, bez te podrške ne verujem da bismo uspeli da realizujemo ovaj projekat, a ni prethodna dva koja sam radila u poslednjih šest ili sedam godina. I nije reč samo o mojim projektima: da nije podrške Evropske unije, poslednjih godina ne bismo gledali ni filmove Želimira Žilnika, ni tv serijale Bojane Lekić, produkcijske kuće “Mreža”, da ne nabrajam sad sve.
Ja sam, naravno, radila i komercijalne nezavisne projekte poput serije “Otvorena Vrata”, ali hoću da istaknem da ovo malo različitosti u programskim sadržajima, i ovo malo pristojnih i važnih projekata u štampanim medijima ne bi postojalo ili bi bilo gotovo nevidljivo – da nije EU konkursa.
U takvoj situaciji Vlada, koja je inače najveći korisnik EU donacija, umesto da pruži tome podršku – sa premijerom na čelu proziva novinare, Evropsku uniju, i sve nas zajedno da smo “strani plaćenici” i da radimo nešto protiv države. Pa još naprave i izložbu o tome. To je velika sramota za ovu zemlju.
Ali da završim odgovor na Vaše pitanje: kasnije smo za serijal “Moje Pravo” dobili i podršku na medijskom konkursu Ministarstva kulture i informisanja, u iznosu od oko 8.000 eur. Hvala im na tome, iako nam još nisu platili. (Napomena: intervju je objavljen 22. decembra, a 23. decembra Ministarstvo je ispunilo svoju obavezu).Verujem da je stvar samo u “administrativnoj gužvi” i da ćemo dobiti taj novac za završetak projekta. Nije bilo lepo to što su, nakon odluke o dodeljivanju tih sredstava, za mnoge od nas govorili: “eto, dobijaju novac od države a posle je pljuju”. Prvo, nikoga ne pljujem. Često kritikujem pojedine postupke vlasti. A drugo, zar dobijanje nekih sredstava podrazumeva da treba da ćutim o problemima koje uočavam? Upravo suprotno: sve što govorim i radim činim iz poštovanja prema mojoj zemlji i svim njenim građanima.
Međutim, nije sve u novcu: bez logističke podrške institucije Zaštitnika građana Republike Srbije, bez njihove pomoći, objašnjenja i informacija, naš rad bi bio prilično otežan. Tako da se vrata moraju otvoriti na svim poljima da bi se postigao željeni kvalitet od kojeg na kraju i građani imaju korist.
Pored saradnje sa ljudima kao što su Srbijanka Turajlić, Borka Pavićević, Milan Antonijević, Olja Bećković, Miodrag Majić, Vladimir Arsenijević, Tibor Jona, Dobrica Veselinović, Nikola Đuričko, kolega i koleginica iz sveta kulture i umetnosti, ko se još odazvao pozivu za saradnju?
Odazvali su se svi koje sam zvala. Poverenik Rodoljub Šabić, poverenica Brankica Janković, skoro sve ste ih već videli u serijalu. Postoje i drugi koji su se takođe odazvali, poput Branke Prpe, Gorana Markovića ili još nekih ljudi iz nevladinog sektora, ali na žalost nisu bili u zemlji kada smo snimali serijal. Svi su rado učestvovali i posebno mi je drago što imaju pozitivne utiske i komentare.
Mnogo je važno da takve sagovornike ne razočarate. Tim povodom sam imala veliku tremu jer sam vodila intervjue sa njima. I to je bilo lepo iskustvo. Jedino mi je žao što je Saša Janković, uz sve pohvale za serijal, potom tražio da ga “isečemo”. Verujem da je želeo da nam “olakša” dogovore oko prikazivanja na televizijama, imajući u vidu da ni na javnom servisu nije gostovao već dve godine, ali ja se sa tim nisam slagala. Smatrala sam da treba da ostane, jer je normalno da ombudsman promoviše prava građana i rad svoje institucije.
To je bio moj stav, čak i nakon one laži koju je objavio državni tabloid čiji je vlasnik, kako premijer reče, “pošten i častan čovek”. Objavio je da sam ja autor “predizbornog spota” za Sašu Jankovića, iako je dobro znao da sam na društvenim mrežama pustila samo jedan insert iz serijala. I to iz šale, u danima kada su Jankovića masovno prozivali da ne radi ništa i da mu nije posao da tvituje i šeta psa – objavila sam isečak iz poslednje epizode u kom kaže samo šta je posao Zaštitnika građana. A lično sam se uverila da taj posao i radi.
Primer serijala ''Moje Pravo'' neposredno pokazuje (i dokazuje) da mediji sa nacionalnom frekvencijom nisu zainteresovani ni za gotov proizvod. Da li se zna razlog zašto su zatvorena vrata za ''Moje Pravo''? Manjak uredničke hrabrosti i odgovornosti, višak straha i uplitanja politike u uređivačku politiku medija sa nacionalnom frekvencijom?
Skoro sve odgovore ste dali u samom pitanju. U Srbiji više nije važno šta se govori već ko govori. Naši sagovornici u serijalu nisu baš “poželjni” u medijima, iako u “Moje Pravo” ne pominju nijedno ime političara, niti viču premijeru “pederu”. Doduše, to ne viče niko, samo premijer sam sebi.
Vašim projektima neke teme su, bar privremeno, bile u centru pažnje javnosti. Projekat ''Moje Pravo'' je, za sada, dostupan na Youtube kanalu. ''Južne vesti'' su prvi internet portal koji je najavio da će do kraja 2016. emitovati sve epizode serijala ''Moje Pravo''. Nakon imternet premijere, kakve su prve reakcije?
Reakcije su iznad mojih očekivanja, iako sam duboko verovala da je narod ipak “gladan smisla”, kako je to rekla Borka Pavićević. Brojne reakcije i gledanost ukazuju da bi serijal “Moje Pravo” na televizijama tek imao veliku pažnju gledalaca. Verovatno se zato i ne emituje. “Južne vesti” su prve počele, ali još nekoliko portala prenosi i prenosiće ovaj program koji se upravo emituje i na televiziji “Kanal 9” iz Kragujevca. Uskoro počinju i drugi emiteri, kao što je “Televizija Forum” koja se vidi na prostoru jugozapadne Srbije, televizija Šabac i drugi.
Ovih dana svedočimo da, ljudi koji upravljaju državom i predstavljaju skupštinsku većinu, pokazuju visok stepen neznanja o ulozi i rezultatima rada nezavisnih institucija. U realizaciji serijala ''Moje Pravo'' sarađivali ste sa nezavisnim institucijama. Za razliku od skupštinske većine i ljudi koji upravljaju državom, upoznali ste se sa sadržajem godišnjih izveštaja nezavisnih institucija. Ima li nade za naša prava?
Rezultati rada nezavisnih kontrolnih organa su zaista jako dobri, čak impresivni. Čitala sam Jankovićeve izveštaje za sve prethodne godine. Veliki je to posao bio. Zato sam i smatrala da bar deo toga treba snimiti i pokazati građanima. Takođe, sve šta je uradio i za šta se zalagao Rodoljub Šabić ne može se prepričati u nekoliko rečenica.
Međutim, problem je u tome što taj rad često nije sasvim zaokružen, ako državni organi ne reaguju kako treba, ako se određene preporuke ne poštuju, ili ako se neki slučajevi ne procesuiraju. Sjajno je što su zaštitnik i poverenik skrenuli pažnju recimo na slučaj “Savamala” jer javnost o tome ne bi znala gotovo ništa. Međutim, šta mi imamo nakon sedam meseci? Ništa. Samo informaciju u kojoj se svi nedvosmisleno slažemo sa premijerom: da su to radili neki kompletni idioti. A koji, saznaćemo verovatno u sred predizborne kampanje na proleće, nekoga će “žrtvovati” radi dobijanja sitnih poena. A možda čak ni to. Srbija je postala jedno veliko dno, sastavljeno od mnogo malih dna, koja se svakodnevno pomeraju.
