Beograd, 14. avgust 2016. (misamajic.com) – Miodrag Majić, sudija Apelacionog suda u Beogradu u autorskom tekstu na svom blogu analizirao je deo ekspozea koji se odnosi na pravosuđe.
Sudija Majić primećuje da je ’’deo ekspozea o pravosuđu trajao je tričavih 14 minuta, odnosno manje od dvadeset petog dela ukupnog nastupa. Ili, prevedeno u listove hartije, pravosuđu su u ''skraćenoj verziji“ ekspozea, od ukupnih 68 stranica, posvećene nepune dve’’.
U situaciji u kojoj je mandatar objasnio da do sada nezabeležena dužina izlaganja ima za cilj da ukaže na ozbiljnost kojom se pristupa problemima, teško je oteti se utisku da navedena proporcija potvrđuje da pravosuđe i dalje nije ni blizu stvarnog fokusa izlagača, kaže sudija Majić . Tačnije da se sudstvo, i sve što ga okružuje, nalazi gotovo na samom dnu lestvice prioriteta, izgubljeno negde među „velikim temama“ čije rešavanje će nas jednoga dana, sa ili bez njega, uvesti u „svetlu budućnost“.
Teško je ne primetiti da ovaj ”nenametljivi“ deo ekspozea obiluje bezidejnošću, praznom statistikom i, ovoga puta čini se, vidljivim manjkom entuzijazma i energije, ocenuje sudija Majić.
Sudija Majić ostavlja mogućnost da je razumljivi zamor mandatara u četvrtom satu čitanja doprineo takvom utisku, ali ni samostalna analiza sadržine, nažalost, ne ostavlja drugačiji utisak. Već i pri pogledu na sadržaj ekspozea, uočljivo je da pravosuđu i njegovom ozdravljenju, osnovnim elementima poglavlja 23, nije dodeljena čak ni samostalna tačka u dokumentu.
Umesto toga, kao da je reč o temi koja zaslužuje mesto u omnibus odeljku, treća grana vlasti predstavljena je zajedno sa planovima za unapređenje uslova za poslovanje, reformu administracije, ili pak, završetak privatizacije.
Shodno svemu navedenom sudija Majić opravdano pita – O čemu je u četrnaest minuta ekspozea o pravosuđu uopšte bilo reči?
Najveći deo naracije bio je posvećen predstavljanju dosadašnjih rezultata, uglavnom u oblasti novostvorenih pravosudnih profesija. U pisanoj verziji su, doduše, pomenuti pojedini disciplinski postupci, ali nije bilo ni govora o značajnim sumnjama koje su pratile osnivanje novih esnafa, naročito kada je reč o tokovima novca koji se ubira u ovim izuzetno unosnim zanimanjima i kontroli njegove distribucije, navodi sudija Majić u svom tekstu.
Takođe, osim pominjanja sredstava koja su prihodovana radom javnih beležnika (onih 30 procenata izdejstvovanih protestima), izostalo je bilo kakvo pominjanje iznosa novca kojeg su sudovi lišeni od kada su takse koje su ubirane po ovom osnovu, prenete u ruke odabranih privatnika.
Izneti su i određeni statistički pokazatelji o broju rešenih predmeta, na osnovu kojih je danas (kao i obično) bolje nego lani. Bilo je reči i o infrastrukturnim ulaganjima (što po mišljenju sudije Majića, bez obzira na upitnu funkcionalnost pojedinih zgrada, predstavlja verovatno i najznačajniji doprinos prethodne vlade kada je o pravosuđu reč).
Sudija Majić naglašava da je revitalizovana ideja uspostavljanja “e-pravosuđa” (registri, dostava), što je svakako pozitivno, ali optimizam nužno narušava činjenica da je i prethodni ekspoze, već sadržao ovakve zadatke, koji do danas nisu ni blizu ostvareni.
Naposletku, u ekspozeu su izneti i ciljevi novog kabineta. Od četrnaest predviđenih tačaka, polovina je posvećena donošenju novih zakona. Iako je donošenje pojedinih (poput zakona o besplatnoj pravnoj pomoći ili suzbijanju nasilja u porodici) zaista nužno, i ovde treba biti realan, upozorava sudija Majić.
Predlaganje zakona je, iako stručno zahtevan, ipak najlakši posao svake vlade. Naročito u domaćim uslovima, kada se novi propisi ionako danonoćno “štancuju”. Stoga bi bilo korisnije da smo obavešteni o tome kako će se ostvariti daleko teži zadaci u koje spadaju poštovanje već donetih propisa ili pak postizanje rezultata koji ne bi bili mereni brojem normativnih jedinica donetih po hitnoj proceduri.
Sudija Majić smatra da je mandatar propustio priliku da jasno obznani opredeljenost ka izgradnji sudske vlasti i izmenama ustavnih odredbi koje ovo uspostavljanje ometaju (analiza relevantnog ustavnog okvira bila je jedan od ciljeva ekspozea iz 2014. godine, ali se izgleda od toga odustalo).
Nije bilo ni reči o spornom sastavu Visokog saveta sudstva, odustajanju od preuzimanja tužilačke uloge u medijima, napuštanju ideje izbora predsednika sudova na način koji omogućava da ovi, umesto menadžera neretko postaju svojevrsni pravosudni “kapoi”.
Ni slova u ekspozeu mandatara nije bilo o činjenici da se veliki broj sudija izjasnio da radi pod političkim pritiskom i da je uveren da u je u pravosuđu u značajnoj meri prisutna korupcija, navodi sudija Majić u svojoj analizi ekspozea..
Ništa o sve većem broju gromoglasno najavljivanih slučajeva koji završavaju basnoslovnim isplatama usled neosnovanih hapšenja i držanja u pritvoru.
Ništa o izveštaju Saveta za borbu protiv korupcije o stanju u pravosuđu. Baš ništa o aktivnostima koje će doprineti da Pravosudna akademija (za koju verovatno više niko i ne zna da li postoji i ako postoji zašto postoji), postane eminentna i referentna ustanova, dostojna imena ali i novca koji je u nju uložen.
Bez pomena o tome kako sprečiti da najbolji mladi pripravnici konstantno odlaze a oni sa političkim i rođačkim vezama konstantno naviru. Kako zaštititi, a ne zastrašivati i proterivati, sudske uzbunjivače.
Sudija Majić kaže da je mandatar ’’ iz rukava izvukao recikliranu misao’’ o o spajanju četiri apelaciona suda u jedan i time je ideja prethodnog ministra pravde (Sve apelacije moraju pod isti krov, jer je samo tako moguće ujednačiti neujednačenu sudsku praksu! dobila ’’novi život’’. (Preporučujemo da pročitate tekst u kojem sudija Majić obrazlaže svoje mišljenje o tome da je ova ideja prethodnog ministra anahrona).
Što se tiče Nele Kuburović, nove ministarke pravde, sudija Majić kaže da je pamti kao pripravnicu Prvog opštinskog suda (2006 godine u vreme kada je on bio predsednik toga suda), koja je primljena na tu poziciju, kao pravnica izuzetnog proseka i dobrih referenci. Sudija Majić navodi da je reč o perspektivnoj ali i izuzetno pristojnoj osobi.
On smatra da ove pozitivne karakteristike nisu dovoljne za dobrog ministra, ali je ipak dobro za početak. Naročito ako su uvek preteće alternative one u vidu partijskih kadrova sumnjivih diploma, problematične prošlosti, prostačkog ponašanja i neuglednog habitusa. I to je dovoljno da nova ministarka pravde dobije određeni početni “kredit’’.
Sudija Majić kaže da bi voleo da nova ministarka pravde iznenadi i uveri da su i u ovakvom pravosuđu čuda ipak moguća. Da su napuštanje sudstva i odlazak u politiku, predstavljali više od puke želje za pronalaskom prečice. . Kada bi, uprkos postojećim uslovima koji su sve samo ne obećavajući, razočaranoj javnosti pokazala da je još uvek moguće biti ministar a ne samo još jedan kabinetski “fikus” koji, poput kineske igračke, na znak počinje da pljeska.
Jednom rečju, kada bi shvatila da je jedini način koji je može spasti odlaska u večiti zaborav u kojem boravi većina njenih prethodnika jednom kada ministrovanje prođe, u tome da povremeno ne pristane.
Ako bi u tome uspela, svi deficiti podeksponiranog ekspozea posvećenog pravosuđu, pali bi u drugi plan.
‘’U svakom slučaju, želim joj sreću. Trebaće joj. Baš kao što će trebati i nama.’’, sudija Majić ovm rečima završava svoj tekst o analizi ekspozea u delu koji se odnosio na pravosuđe.
