Valjevo, 10 decembar 2018. (Aleksandar Milijašević, Dijalog Net) – Povodom obeležavanja 70 godina od kako je na Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija usvojena Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima za Dijalog Net govori Milica Ružičić Novković, predsednica Centra Živeti uspravno iz Novog Sada.
Srbija spada u red država koje su, bar u formalnom smislu, stvorile uslove za unapređenje rodne ravnopravnosti. Međutim, problemi nastaje sa primenom svega usvojenog, kao i sa rezultatima i efektima raznih zakona i strategije.
Za ovakvo stanje najveću odgovornost snosi obrazovni sistem, ocenjuje naša sagovornica. Ružičić Novković podseća da živimo u doba u kome se bezmalo sve zna, kada je međunarodnim dokumentima pokriveno bezmalo čitavo dosadašnje ljudsko iskustvo i znanje u sferi ljudskih prava.
Ona dodaje i da su u većem delu država ,uključujući Srbiju, usvojena i ratifikovana dokumenta koja se odnose na ljudska prava. Međutim, kaže Ružičić Novković, i dalje nemaju punu primenu gotovo nigde, naročito kad je reč o rodu, kao društvenom konstruktu i opšteprihvaćenim rodnim ulogama.
Uz podsećanje da postoje države u kojima je bolja situacija nego u Srbiji, ali i da ima i onih u kojima je gora nego ovde, Ružičić Novković ocenjuje da, globalno gledano – rodne ravnopravnosti nema nigde.
Ona smatra da će do promene na bolje doći kada život i međusobna razmena budu važniji od strukture.
To ilustruje prmerom transrodnih osoba i osoba koje u sebi prepoznaju dvorodnost ili koje se ne identifikuju ni s jednim od, u knjigama i zakonima, definisanim rodnim odlikama kojima nigde nije dobro, osim delom na polju umetnosti, gde se samo umetničko stvaranje ili bilo koji vid kreativnog stvaralaštva opštije društveno prihvata.
„Kad je reč o socijalnim pravima, još uvek je u kuriozitet i ekskluzivna vest kada neka od država u svojim ustavom, referendumom, zakonom ili odlukom odobri dvema (istopolnim) osobama da legalno stupaju u vezu, budu usvojitelji ili hranitelji, stiču imovinu ili raspolažu imovinom koju su zajedno stekli“, kaže naša sagovornica.
Postojeća društvena podela uloga podrazumeva da je roditeljstvo za majku obaveza da rodi (da se bavi odgojem, vaspitanjem i kućnim poslovima), a za oca je da materijalno zbrine potomstvo, kaže Ružičić Novković.
Ružičić Novković, sa žaljenjem, konstatuje da „još uvek postoji društveno razumevanje kad neko nekoga udari na ulici zbog boje kose, načina na koji hoda“, ali ono izostaje kad je u pitanju ostvarivanje bilo kog segmenta socijalnih prava.
To sve dovodi da sami sebi i jedni drugima ne možemo da pogledamo u oči od umora, trvenja i laži koje međusobno razmenjujemo vekovima i trenutno ih prenosimo i na novu generaciju koja će živeti u XXI veku, smatra Ružičić Novković.
„Do XXI veka je ljudsko znanje i iskustvo stvorilo sve, a ništa od gore navedenog ne mora da bude tako“, rekla je Ružičić Novković i dodaje da treba „da živimo slobodno u skladu sa sobom, u zajednici s drugima i da razmenjujemo (partnerski, kolegijalno, porodično) kako god odlučimo da naš odnos sa ljudima na koje smo upućeni doprinese opštem društvenom razvoju i pojedinačnom i kolektivnom osećaju sreće koji u većem delu sveta trenutno izostaje“.
Sagovornica Dijalog Net-a kaže da je „vaspitno-obrazovni segment svakog društva, uključujući i ovdašnje, u obavezi da prati stvarnost na terenu i da na nju odgovori“.
Dok to ne bude tako, zdravstveni i pravosudni sistem baviće se otklanjanjem posledica, a sistem socijalne zaštite, uprkos svom znanju na ovom polju, neće funkcionisati sem kao mreža za loptice iz različitih uglova dok mu se svaki otvor ne popuni i ne bude više mogao da ih prima, zaključuje Ružičić Novković.
Nedavno predstavljeno istraživanje Zaštitnika građana pokazuje da su žene predsednice opština samo u osam odsto slučajeva. Ovi podaci govore da je i dalje prisutan snažan tradicionalni odnos prema ženama i njihovom učešću na mestima odlučivanja.
„Živimo u političkom sistemu u kome je potpuno irelevantan rodni ili bilo koji drugi identitet osobe koja potpisuje odluke koje donosi tek nekoliko osoba u državi“, kaže Ružičić Novković.
Ona smatra da trenutno nema ni muškaraca ni žena, jer da ih ima, jedni ne bi mogli bez drugih. Lična, politička, materijalna moć, a najviše potreba za sigurnim prihodom koji će zadovoljiti porodične ili potrebe određene interesne grupe trenuto su važnije od bilo kog drugog razloga zašto neko (bilo da je žena ili muškarac) ulazi u neki posao, preuzima javnu funkciju, odlučuje se za bilo koji poznati vid partnerstva ili odnosa, ocenjuje Ružičić Novković.
Trenutno je podanički mentalitet dominantan.
„Kad ovo sve nestane“, kaže naša sagovornica, „a moraće jer su prvorođeni/e u ovom veku već u drugoj deceniji svog života, moći ćemo racionalno da otklanjamo uzroke nedovoljne zastupljenosti žena i svih ostalih u procesima odlučivanja o životu svih nas“.
Poseban izveštaj Zaštitnika građana o pravima deteta ukazao je da su „mere ekonomske štednje“ uticale su na kvalitet usluga i ostvarivanje prava deteta. Na pitanje kako komentariše ove nalaze Zaštitnika građana, naša sagovornica kaže:
„Srbija poslednjih 14 godina pravi kompromise sa svim što ima veze sa razvojem, od čega nije izostavljen niko, uključujući i decu. Nije potrebno nikakvo istraživanje niti izveštaj da se vidi golim okom kako ekonomske mere utiču na decu i prilike u kojima žive i u kojima se obrazuju“.
Ružičić Novković ocenjuje da su deca u stalnoj pretnji od nasilja, uključujući stalnu mogućnost izbijanja rata. Ukazuje na anahronost informacija koje dobar deo njih dobija u učionicama, iz udžbenika, ali i iz medija.
Ekonomske prilike i etnički nacionalizam, kao i ograničen ili totalan izostanak mogućnosti da putuju i upoznaju susedne i druge države predstavljaju neke od faktora koji utiču na kvalitet života dece i mladih, kaže Ružičić Novković.
„Za decu je trenutno odgovorna generacija rođena između 70. i 90, shodno svom nivo informisanosti o oba veka u kojima smo živeli i živimo, najodgovornija“, naglašava Ružičić Novković i dodaje da je odgovoran sistem u državi i svako od nas pojedinačno pre svega.
„Ne možemo imati drugačiji sistem, koji gradi i radi za sadašnje i buduće generacije, ako se svako od nas pojedinačno ne prihvati posla i ne krene da gradi uz sve alate, materijal, iskustvo i znanje koje imamo“, kaže naša sagovornica.
Ona smatra da se takva odluka donosi u sekundi i da bez takve odluke sve ostaje isto i za decu je najbolje da se ni ne rode, da pre ili nakon završetka školovanja odu negde gde je razvoj vidljiv na godišnjem nivou.
Nijedna pojedinačna ili kolektivna javna akcija u poslednje vreme, sem možda akcije protiv malih hidroelektrana, ne ukazuje mi na to da odrasli ljudi trenutno rade nešto što je u najboljem interesu deteta, kaže Ružičić Novković.
Naša sagovornica trenutno ne prepoznaje nikog, među javnim ličnostima u Srbiji, ko jeste uzor. Eventualno je to Novak Đoković i nekolicina sportista/kinja koji nisu podlegli nacionalizmu. Ostali koji mu nisu podlegli još uvek načinom razmišljanja i delovanja nisu ušli u ovaj vek. Ostali, ako ih ima, oni ne deluju javno odnosno njihovo delovanje ne dospeva do javnosti bez obzira na sve uređaje koje smo stvorili da nam upravo to omogući.
Ocenjujući stanje ljudskih prava u Srbiji, naša sagovornica kaže da je vidljiv pomak u delu koji se odnosi na zaštitu od porodičnog nasilja.
Dodaje da većina ljudi ne može da ostvari nijedno pravo koje im omogućava nesmetano obrazovanje, zapošljavanje, sticanje dohotka, porodični život i partnerstvo bilo kog vida, uključujući pravo na slobodno vreme, izbor obrazovanja, zaposlenja, mesta stanovamnja i sva druga prava koja ljude čine zadovoljnima na individualnom i kolektivnom planu.
“Danas su srećni oni koji imaju redovno da jedu i imaju grejanje u doba kada je ono potrebno i mogu da ga plate”, konstatuje Ružičić Novković i kaže da država od sebe ne vidi pojedinca, a Turska, Rusija, Kina, Mađarska, sve više SAD, primeri su da nisu materijalne prilike ni uzrok ni posledica ignorisanja prava pojedinca/ke (definisanih pre sedamdeset godina i drugih nakon toga), već u pojedinačnom i kolektivnom odnosu prema sebi i drugims.
U takvom ambijentu, smatra Ružičić Novković, samo puna informisanost i dosledno individualno i grupno delovanje u pravcu pune primene međunarodnih prava koje su države usvojile i ratifikovale može da napravi trajnu promenu.
Dok se to ne desi, imaćemo globalnu maglu s pojedinim područjima u kojima se još nešto vidi, kaže Ružičić Novković.
Državni sistem moći će da štiti ljudska prava tek kad ga budu stvorili ljudi koji stoje iza njih iskustvom, strukom, uverenjem da su alat za razvoj održivog društva, ukazuje Ružičić Novković.
“U društvu u kome se većina advokata bavi prinudnom naplatom, a pravnici/e opredeljuju za privredno pravo i izvršiteljske poslove jedino ostaje da organizovano informisanje korisnika/ca prava i dece, koja se još uvek nisu opredelila za budući poziv, da naprave promenu koja bi se odrazila na život svih”, tvrdi Ružičić Novković.
Poslednjih godina svedočimo da se sve više podstiče i promoviše kultura monologa umesto kulture dijaloga.
Ljudska prava su tema o kojoj je potreban konstantan dijalog u društvu. Međutim, već nekoliko godina u Narodnoj skupštini izostaju sednice na kojima bi se raspravljalo o izveštajima Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, Zaštitnika građana. Ako uopšte ima „dobitnika“ u ovakvim situacijama, sigurno je da su svi građani/ke na gubitku ovakvim nečinjenjem države.
Mentalitet treba da se promeni, kaže naša sagovornica. I dodaje da je u Srbiji dominantan odnos “jedni rade za druge” bilo da je u pitanju roditelski odnos ili odnos nadređenih i podređenih.
“Ne postoji saradnički, koprodukcijski odnos koji bi rezultirao ičim što ima razvojni društveni značaj”, kaže Ružičić Novković. Dok se kultura dijaloga i zajedničkog stvaranja ne uvede kao temelj obrazovno-vaspitnog sistema, nećemo ni imati temelj kao društvo, podvlači Ružičić Novković.
U izveštaju Zaštitnika građana za 2017. navedeno je da su se građani najčešće žalili na povrede ekonomsko-imovinskih i socijalno-kulturnih prava, dok se trećina svih žalbi odnosila na povrede načela dobre uprave. Sve to ukazuje, između ostalog, da su preporuke i mišljenja nezavisnih institucija samo mrtva slova na papiru.
Strukturna reforma uprave traje, modernizacija je u toku, kaže Ružičić Novković i dodaje da elektronsko pohranjivanje podataka treba da omogući efikasnost i ekološki je opravdano.Ali dokle god svaki državni službenik/ca ne bude u potpunosti informisan o svemu što je u njihovoj nadležnosti i izvorima za stalno informisanje i ukoliko dokumenta, u ovom slučaju za poštovanje i puno ostvarivanje ljudskih prava, ne budu osnovni razlog zbog koga neko od nas radi u državnoj upravi, telu UN-a ili nekoj drugoj međunarodnoj organizaciji ili javnoj ustanovi biće ovako.
Kao i o bilo čemu drugom, a ni sami građani/ke ne pokazuju naročitu potrebu za informisanošću jer to podrazumeva svest o odgovornosti ili spremmnost za njeno preuzimanje, kritična je Ružičić Novković.
„Koliko je nas realno spremno da preuzme odhgovornost za bilo šta, počevši od dobrobiti za sebe i vlastitu decu?“, postavlja pitanje Ružičić Novković i konstatuje da se ne bi sve ovako urušavalo da imamo svest o tome, da svako od nas, gradi društvo i održava stvoreno bez obzira da je to dobro ili loše za ljude koji u njemu žive.
Zaštitnik građana, najavljujujući izmene i dopune zakona o Zaštitniku građana, da se zbog neefikasnosti i neažurnosti sudova, nameće proširenje nadležnosti i na kontrolu sudske uprave.
„Bez socijalnog pokreta koji će raditi na konkretnim rešenjima, magla u kojoj već četvrtu deceniju živimo obesmisliće sve ustanove i nivoe vlasti uključujući sudsku“, kaže Ružičić Novković i dodaje da „nema potrebe za kontrolom od strane drugih nivoa u sistemu u kome samo, donekle, osnovni i prekršajni sud nisu pod političkim uticajem. Isto mislim i za univerzitet“.
Poverenica je u izveštaju za 2017. navela da je najviše pritužbi podneto zbog diskriminacije na osnovu invaliditeta, skoro petina od ukupnog broja.
„Osobe sa invaliditetom jesu više diskrimisane, u drugoj nego u prvoj dekadi ovog veka, ali su ostale diskriminisane grupe, pre svega mislim na Rome (i ostale nacionalne manjinske zajednice) bez ikakve zaštite i pod velikm političkim uticajem i pritiskom“ ocenjuje Ružičić Novković i dodaje da“ i LGBT zajednica, sem ustavne, i delimične u opštem zakonu o zabrani diskriminacije, nema nikakvu zaštitu“.
Ružičić Novković napominje da su, ljudi u ustanovama rezidencijalnog tipa, neinformisani/e su i žive u strahu. Pored toga, imati oštećenje nije poželjna karakteristika, ali u odnosu na nju i, recimo, ostanak bez roditelja i ,donekle, starost postoji opšte razumevanje.
„Za sve drugo, u ovakvom društvu, zasnovanom na moći jačeg u kom god pogledu, teško da ima razumevanja. Srednja i starija generacija postaju amorfne. Ako se ova tendencija stvaranja amorfnih i nezainteresovanih nastavi, mladi koji sada imaju manje od dvadeset godina i oni koji se sada rađaju ili će morati da se evakuišu ili će morati da raščiste sve što stariji od njih nisu uradili“, navodi Ružičić Novković.
Veoma je velika odgovornost na nama, upozorava Ružičić Novković i dodaje da trenutni politički pokreti i stranke ne nude ništa u pravcu raščišćavanja i nije sigurna ni da imaju kapacitet za to. Drugačije delovanje je potrebno, kao i posvećenost, autentičnost, nepomešane namere i spremnost na povlačenje i prepuštanje poslova drugima, a radi dobra svih, smatra Ružičić Novković.
Ružičić Novković ocenjuje da je vidljiv pomak, sporije nego što je potrebno, u arhitektonskoj i informacionoj pristupačnosti državnih institucija.
Međutim, ne postoji međuljudska pristupačnost. Stvoriti pristupačno okruženje najlakši je deo posla i biće obavljen onog momenta kada postanemo pristupačni jedni prema drugima, ukazuje Ružičić Novković.
“Smeta mi opredmećivanje ljudi, tj. tretiranje osoba (sa oštećenjima u ovom slučaju) kao predmeta nečijeg bavljenja i razloga da se održi struka, služba, posao, projekat, tema, obuka, šta god , a ne kao ljudskih bića sa osnovnim potrebama za disanjem. hranom, pićem, seksom, kretanjem, komunikacijskim, čim god što svi ljudi imaju, uz različite vidove asistencije, kome je potrebna, prevod na znakovni jezik, pristupačnost, odgovarajuća pomagala, tehnološka sredstva i iskustvenu podršku koji su potrebni svima”, kaže Ružičić Novković o praksi komunikacije društva sa osobama sainvaliditetom.
“Sve ostalo namenjeno osobama sa smanjenim sposobnostima (kojim god) i oštećenjima služi samo sebi i našem onemogućavanju” kaže Ružičić Novković i dodaje da je na ovom polju sve jednostavno.
Kad bi društvo računalo na svako rođeno dete i na svaku odraslu osobu kao nosioca iskustva neophodnog za njegovo građenje, ne bi nam bile potrebne nikakve obuke za komunikaciju s bilo kojom društvenom grupom, navodi Ružičić Novković.
“Iz potrebe za komunikacijom, zajedničkim življenjem i partnerstvom učili bismo znakovni i sve druge jezike i pisma kojima komuniciraju naš sugrađani/ke, potencijalni poslovni ili životni partneri/ke, prijatelji/ice i drugi ljudi s kojima odlučimo da delimo životno iskustvo u bilo kom segmentu”, konstatuje Ružičić Novković.
Ovaj tekst je nastao u okviru zagovaračkih aktivnosti koje udruženje građana Dijalog realizuje u okviru projekta „Unapređenje zakonskog okvira i politika za ostvarivanje ravnopravnosti i monitoring njihove primene u praksi“, koji finansira Evropska Unija preko EIDHR, a sprovode partnerske organizacije The Equal Rights Trust – ERT iz Londona, Praxis i Sandžački odbor za zaštitu ljudskih prava i sloboda.
