Novi Pazar, 07. novembar 2016. – Aida Ćorović, istaknuta aktivistkinja za ljudska prava i dobitnica nagrade Osvajanje Slobode, uputila je otvoreno pismo Aleksandru Vučiću, predsedniku vlade Republike Srbije.
Otvoreno pismo prenosimo u celosti, uz odobrenje autorke.
Uvaženi predsedniče Vlade, znam da ste jako zauzeti poslednjih dana (ali, kada Vi niste zauzeti, uostalom!?), vidim da se, kao na pokretnoj traci smenjuju različite afere i događaji i da naša stvarnost sve više podseća na podivljali karusel koji se sve luđe i brže okreće, uništavajući sve pred sobom.
Znam da Vam moje otvoreno pismo najmanje treba u ovom ternutku, ali nemam drugog izbora, nemam drugog načina da dodjem do Vas, ne umem drugačije da skrenem pažnju na ono što me jako boli i vređa poslednjih meseci ili dana. Nisam od onih koji su spremni da čekaju u redu, u ranu zoru, da bih došla do Vas i tražila neku pravdicu za sebe, nisam od onih koji ćute na nepravdu koja se čini svima nama, pa makar mi se to o glavu obilo.
A, važno mi je da čujete šta imam da kažem, važno je jer nije moj lični problem, ne tražim od Vas da me zaposlite, da mi date krov nad glavom ili da me ratosiljte neuviđavnog komšije. Važno je da znate da neki bahati, cinični i bezočni ljudi siluju moj grad, siluju našu zajedničku imovinu, naše nasleđe, baštinu i tradiciju. I važno je da znate da ta siledžijska kamarila pripada krugu Vaših novih sandžačkih pulena i saradnika i da im taj status daje krila i podstiče na svakolika siledžijstva.
Dakle, u centru Novog Pazara, na većem delu gradskog trga, na vlasništvu svih koji su živeli i svih nas koji živimo u ovom gradu, niče Vavilonska kula, niče gadni mastodont koji, bez skrupula i srama, podiže bivši glavni muftija, sadašnji poslanik i predsednik skupštinskog Odbora za obrazovanje, Muamer Zukorlić, po sopstvenom kazivanju Vaš prijatelj i saradnik.
Verovatno ne znate, a sumnjam da Vas je to i zanimalo, zgrada koju je ovaj seoski razbojnik zaposeo i pretvorio u zgradu Fakulteta za islamske studije, sudski je pre nekoliko godina vraćena zakonskom vlasniku (trgovinsko preduzeće Uniprom).
Do vraćanja vlasnicima nikada nije došlo, policija je u više navrata izbegla da pruži asistenciju u sprovođenju sudske odluke, a seoski razbojnik je, u svom megalomanskom stilu, počeo da širi otetu zgradu. Bespravno, naravno! I, možda bi se još nekako progledalo kroz prste, eto, radi se o obrazovnoj instituciji, pa još se u njoj izučava islam, a vidite kako je cela zemljina kugla osetljiva na ovu temu, neka, pustićemo ovaj bezobrazluk jer su viši interes i cilj u pitanju.
I, možda bi se, kao što rekoh i progledalo kroz prste, da se ne radi o otimanju gradskog trga za izgradnju kafana, u čemu, uz najbolju volju, ne vidim ništa islamsko i drugo do ogoljenog razbojništva, vandalizma i pljačke. Ali, videvši da mu dobro ide otimačina, seoski razbojnik ide dalje u svojim nakanama da otima, pa je pre dva meseca otpočeo sa gradnjom divljeg objekta oko čitave zgrade, koja je, podsećam, pre nekoliko godina trebalo da bude vraćena pravom vlasniku.
Po presudi Vrhovnog suda Srbije, uvaženi predsedniče Vlade! I sada užasno, mahnito, ogavno ruglo, bolesni, gnojni čir našeg srama niče u sred centra grada koji se zvao i koji je bio Novi Pazar. Sa narastanjem tok kancera umire moj grad, predsedniče Vlade, umire lagano i bolno, a mi, posramljeni i užasnuti, ćutimo. Poniženi i uplašeni, moji sugrađani govore ispod glasa; strah je vidljiv skoro golim okom, gust i sluzav; moji sugrađani saginju glave i sklanjaju se kao da prisustvuju mučnom i mučkom silovanju deteta.
Eto, baš tako se i ja osećam, predsedniče Vlade, osećam se kao da sam primorana da gledam orgijanje bestijalnih dripaca, dok se valjaju u prljavoj i bolesnoj nasladi, dok im iz poganih usta curi besna pena.
No, to nije sve, predsedniče Vlade, nije sve! Vaš novi pulen, bivši glavni muftija, sadašnji narodni tribun i poslanik, predsednik skupštinskog Odbora za obrazovanje, pre nekoliko godina, između ostalog, uzurpirao je Novopazarsku banju, jedini aktivni hamam u Srbiji, koliko mi je poznato, građevinu s polovine XVI veka, kulturno dobro i spomenik kulturne baštine, kažem, uzurpirao je Vaš pulen, uz pomoć svoje bratije, srušio kupolu, a onda, pod izgovorom da se radi o vakufnami, ogradio, prisvojio i počeo da pravi „luksuzni spa centar“.
Ove reči navodim ne slučajno, pošto su to reči Vašeg novog prijatelja i saradnika, reči koje je izgovorio u razgovoru sa mnom, u jednom kafeu u blizini Autobuske stanice u Novom Pazaru, u prisustvu svoja dva tadašnja saradnika i jednog stranog diplomate. Amoralan kakav jeste nije shvatio moju užasnutost ovom „ingenioznom“ idejom da od nečega što je zajedničko dobro ovaj seoski lola pravi svoje biznis-sheme.
No, izgleda da se nekome u vlasti, a što će reći i u institucijama spomeničke zaštite, ova ideja baš i nije učinila suvislom, pa smo svi čekali dozvolu nesretnog Zavoda za zaštitu spomenka u Kraljevu, ne bi li se otpočelo sa rekonstrukcijom Novopazarske banje. Nekako previše koincidirajuće, posle par godinica ćutanja, Zavod početkom godine daje dozvolu, banja ubrzo dobija novo ruho, ali nekako neobično sada iz krova zdanja iz XVI veka štrče plastične, kanalizicaione cevi.
Unutra nisam ulazila, ne znam šta su „stručnjaci“ i „eksperti“, najverovatnije školovani na privatnom Univerzitetu seoskog razbojnika, uradili, ali se ne bih začudila da ima plastike na sve strane, da klima uređaj „krasi“ drevne zidove, baš onako kako je jedno vreme „krasio“ zidove Altun-alem džamije. Zavod za zaštitu spomenika u Kraljevu ćuti, ćuti i ovaj nacionalni, ćute svi, a seoski razbojnik sprovodi svoje mahnite ideje i megalomanske planove.
Ovih se dana vodila polemika, uvaženi predsedniče Vlade, vezano za akreditaciju Internacionalnog univerziteta, privatnog vlasništva Vašeg novog prijatelja i mnogi su me pitali zašto ne reagujem, pa nekako, osećam obavezu da pojasnim tu rabotu. Čini mi se da je važno da znate da Vaš novi saradnik nije sam i jedini odgovoran što je je vlasnik jedne isfolirane i besmislene kobajagi škole, napravljene isključivo i jedino s ciljem da se uzimaju pare.
Dakle, odgovornost za postojanje i trajanje jedne takve „skuole“ dele i svi oni koji upisuju svoju decu, jer znaju da kad plate, neće biti palih ispita, a diplome, masteri i doktorati će se delititi šakom i kapom, sve dok se daju novci. Odgovornost za ovo unižavanje obrazovanja dele svi oni koji su, linijom manjeg otpora, pristali na trgovinu našim opstankom, baš onako kako su odgovorni svi oni čija su deca „studirala“ na Megatrendu i sličnim „obrazovnim“ institucijama.
I zato, ako moji sugrađani i ostali žele da im deca izlaze fabrikovano nepismena, da su neznalice i bez perspektive van naših granica, onda ja nemam prava da dižem glas, nemam prava na pobunu. Previše je saučesnika u ovom klanju sopstvene dece i njihove budućnosti i ko sam ja da te roditelje i da tog seoskog razbojnika spračavam u toj nakani!? Ali, zato ne mogu i neću da otćutim ovo što Vaš saradnik i prijatelj radi, uvaženi predsedniče Vlade, ne mogu i neću jer mi ni obraz, ali ni dug prema ocu i amidži ne dozvoljovaju.
Njih dvojica, sa još nekoliko saradnika, njih dvojica, prvi sandžački inženjeri i vizionari, bili su bedemi i brana ovakvim i sličnim divljaštvima, bili su čuvari naše prošlosti koju su štitili za budućnost. Ne mogu i neću da ćutim, uvaženi predsedniče Vlade, zato što znam da ćemo jednom mi, današnji biti zauvek bivši, a da će se naši životi meriti onim što smo za života uradili. Ili nismo dopustili da bude urađeno! Vaš cinični prijatelj, pulen i saradnik danas izreče i to da će on porušiti sve što je bespravno izgradio, ako to urade i drugi, koji su, takođe, bespravno podigli objekte.
Mislila sam da me više ništa i ama baš ništa što izgovori seoski razbojnik neće moći da iznenadi ili zgadi, ali ova nakaznost, ovaj đubraluk su me naterali da Vam napišem ovu malu razglednicu iz Sandžaka. Jer, on očigledno ne razume, nije sposoban da razume, da je njegova odgovornost veća od svih, da je njegovo mesto i uloga značajnija od drugih i da je, shodno tome, on taj na koga se svi ostali ugledaju.
On je lučonoša i onaj koga slede hiljade, on je taj koji utire puteve i koga prate ubogi i strašna je i zapanjujuća svest o tome da on ne razume, ili ne želi da razume, da je njegovo zlodelo mnogo veće, mnogo teže i mnogo opasnije od zlodela koje uradi neko drugi, neko manje važan i neko koga ne prate svi pogledi mog naroda.
Zato Vas molim, uvaženi predsedniče Vlade, da zaustavite ovu agoniju; molim Vas zbog onih Bošnjaka i Srba koji su vekovima čuvali našu tradiciju; molim vas zbog srpske i bošnjačke dece kojoj ćemo u amanet ostaviti ova zlodela; molim Vas zbog našeg stida, naše nesreće i našeg poraza.
Možda je ovde trebalo da podsetim na UNESCO-vu baštinu čiji smo deo, moj grad i njegova okolina, možda treba da pozivam stručnu javnost, da pretim zaštitarima koji odgovorno rade svoj posao, da se branim zakonima i pravom, ali nema svrhe i nema smisla, jer sve što radimo, ili bi trebalo da radimo, radimo samo zbog sebe samih, radimo zbog sopstvenog osećanja i svesti da smo civilizovana ljudska bića.
Čak i ako nema smisla i svrhe, uvaženi predsedniče Vlade, ja se neću umoriti i neću odustati da ponavljam da su jedina istinska bogatstva koje posedujemo naša istorija i naše nasleđe, da ono što su nam preci ostavili ne pripada nikome, ono nema naciju i nema rod, nije omeđeno vremenom i prostorom, ono je iznad nas pojedinačnih, ono je opšte i zajedničko, ono je srž i esencija našeg bitisanja. I da smo dužni i obavezni prema svojoj deci da im to sačuvano, voljeno i poštovano blago predamo neokrnjeno i neuniženo.
Jednom, kao što rekoh, kada svi budemo bivši, naše živote meriće, ne po rečima koje smo izgovarali, već po delanju da se očuva dostojanstvo svakog ljudskog bića, po hrabrosti da se ne ćuti o zločinu i da se u njemu ne učestvuje. Zato Vas molim, uvaženi predsedniče Vlade, da ne učestvujete u čerečenju i mučkom ubijanju naše istorije, jer jednom, ne tako daleko u budućnosti, samo ta istorija, ti zidovi, ti spomenici, biće jedini trag da smo živeli na ovim prostorima. Molim Vas, ne dozvolite to…
