Transparentnost Srbija, povodom aktuelizacije pitanja referenduma, ukazuje na bitne nedostatke u pravnom okviru Republike Srbije u vezi sa ovim sredstvom izražavanja volje građana.
Referendum na kojem je većina glasača u Velikoj Britaniji izglasala izlazak iz EU, i najava predsednika Vlade Srbije da se građani o ulasku u ovu zajednicu država neće izjašnjavati na referendumu, dobar su povod da se podsetimo na neke nedostatke pravnog sistema. Treba naglasiti da raspisivanje referenduma u nekim slučajevima ne zavisi samo od volje vlasti.
Naime, na zahtev sto hiljada birača, prema članu 108. Ustava, Narodna skupština mora da raspiše referendum, a ovakvo izjašnjavanje se mora organizovati i radi potvrde izmena pojedinih poglavlja Ustava. Istina, u slučaju ignorisanja ovog prava građana, kao i kod kršenja prava na narodnu inicijativu u vezi sa podnošenjem zakona, ne postoji pravni lek – ukoliko predsednik Skupštine ne stavi na dnevni red glasanje o ovom pitanju, ono će zauvek lebdeti među predlozima akata „u proceduri“. To je jedan od problema koje treba rešiti u novom Ustavu.
Kad je pak reč o obaveznosti referenduma zbog ulaska u EU, za sada je izvesno samo da će Ustav morati da se promeni, ali još ne i koje sve odredbe. Budući da se ulaskom u EU na nadnacionalni nivo prenosi deo nadležnosti, a prema članu 203. Ustava, referendum je obavezan kada se radi o promeni „uređenja vlasti“, verovatno bi takvo izjašnjavаnje bilo neizbežno.
Transparentnost Srbija podseća da je pravni okvir nepotpun i kada je reč o sprovođenju referenduma. Naime, sprovođenje ovog demokratskog instituta je uređeno zakonom koji je donet još 1994. godine i poslednji put inoviran 1998. Pokušaji civilnog društva i resornog ministarstva da se ovo pitanje stavi na dnevni red, pre pet godina, nisu bili uspešni.
Međutim, kao što je TS istakao u analizi iz avgusta 2011, i u mnogim drugim prilikama, krupan nedostatak pravnog sistema Srbije jeste to što finansiranje kampanje u vezi sa referendumskim izjašnjavanjem nije uređeno ni na koji način.
Drugim rečima, dok su za vođenje kampanje na izborima propisana stroga pravila o zabranjenim izvorima finansiranja, ograničenjem pojedinačnih priloga, vremenu oglašavanja, izveštavanju o finansijama, kontroli i kaznama za one koji prekrše pravila, kampanja u vezi sa referencumom može se plaćati iz bilo kojih izvora i bez polaganja računa. Imajući u vidu značaj pitanja o kojima se sprovodi referendum, ovo je krupna nelogičnost.
Na jednu od štetnih posledica odsustva pravila TS je ukazao kada je prethodni put sprovođen referendum za izmenu Ustava, pre gotovo deset godina. Tada je, naime, država sprovodila svoju kampanju za uspeh referenduma. Pored toga, iz budžeta je bez ikakvog pravnog osnova, izdvojeno blizu dva miliona evra koji su podeljeni parlamentarnim političkim strankama, prema broju narodnih poslanika, za vođenje „referendumske kampanje“, koja je zapravo bila uvod u izbornu.
Kada je 2011. donošen Zakon o finansiranju političkih aktivnosti, nisu uvaženi predlozi TS da se uredi i ovo pitanje. Ako ne bude izmena propisa, u slučaju vođenja kampanje za referendum, političke stranke bi te troškove knjižile kao „troškove redovnog rada“ i ne bi o njima podnosile poseban izveštaj.
Izvor: Transparentnost Srbija
