Novi Sad, 17. februar 2017. (Katarina Antonić) – Predstojeći predsednički izbori u Srbiji su još u samom startu obećavali ako ne promenu vlasti, onda bar zanimljive kampanje.
Kako vreme odmiče, lista kandidata je sve duža a kalkulacije o procentima i glasovima traju u nedogled. I možda smo pomislili da će predizborna kampanja svoj vrhunac doživeti u kalkulacijama sada rasparčane opozicije koja se deli na pristalice Saše Jankovića i pristalice Vuka Jeremića, pravi zaplet ipak ne bi bio potpun ako se svemu ne doda i naizgled ljubavni raskid Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića.
Naime, svako ko je bar delimično pratio vesti poslednjih meseci mogao je sigurno zaključiti dve stvari: Prva je da Vučić nema nameru da se kandiduje na predsedničkim izborima i da ga to ne zanima, a druga je da Nikolić ne vidi razlog zašto se opet ne bi kandidovao za mesto predsednika.
Na osnovu ovih izjava stvari su izgledale jasno: Na izbornoj listi ćemo imati bar dva radikala, od kojih je jedan sigurno napredan. Dakle, pored radikalskog oca Vojislava Šešelja koji je na samom početku najavio svoju kandidaturu, čekalo se samo na zvaničnu informaciju o kandidaturi onog naprednijeg radikala Nikolića koji u javnosti nije skrivao želju da produži svoj predsednički mandat.
No, kada je reč o politici i interesu, očigledno je da želje padaju u vodu pred procentima i realnim mogućnostima. Pošto su izbori izgleda bitni zbog nečije sigurne pobede koja se pravda i izjednačava sa parolom „za dobrobit naroda“, kalkulacije Srpske napredne stranke (SNS) su pokazale da Tomislav Nikolić nije kandidat koji bi toj stranci doneo pobedu u prvom krugu. Na osnovu te računice članovi SNS naizmenično daju izjave u medijima gde navode da je njihov jedini i najbolji kandidat za predsednika države zapravo Aleksandar Vučić i time, reklo bi se, već pokazuju određenu dozu seksualne tenzije ka možda upražnjenoj fotelji predsednika vlade.
Potom i zvanično o Vučiću kao jedinom mogućem kandidatu jednoglasno odlučuju članovi predsedništva SNS. Ovu informaciju o odluci ubrzo potvrđuje i sam Vučić gostujući u utorak u emisiji „Upitnik“ i još navodi da će zaključna odluka biti doneta u petak na sednici Glavnog odbora. U emisiji je Vučić između ostalog objasnio i uzrok svog naglog raskida sa stavom da nema nameru da se kandiduje na izborima, i on zamislite ne leži u borbi za sigurnu fotelju nego ipak u već pomenutoj borbi za dobrobit srpskog naroda.
Jeste, dobro ste pročitali, Vučić će izneti narod na leđima i prihvatiti da se kandiduje za poziciju predsednika države čija se ovlašćenja ne mogu ni meriti sa ovlašćenjima koja je imao kao predsednik vlade, ali kako kaže i sam Vučić: „sve ćemo se još dogovoriti“.
Neočekivan obrt nastaje u četvrtak kada svoju kandidaturu za predsednika države najavljuje i Tomislav Nikolić. Nakon toga, različite strane za i protiv SNS ukazuju na različita pitanja. Među opozicijom se vode dve polemike: Da li je kandidatura Nikolića taktika i upravo deo tog dogovora ili možda posledica nepostignutog dogovora? Dok s druge strane pristalice SNS ukazuju na još jedan u nizu državni udar i hajku koja se sasvim nepravedno vodi protiv premijera Vučića.
Ako mene pitate, svi zajedno postavljaju i odgovaraju na pogrešna pitanja. U politici je u praksi više puta potvrđeno pravilo da je „svaka reklama dobra reklama!“.
Ono što je sigurno, jeste da SNS već sada ima slučajno ili namerno odličnu kampanju. Ne samo da oni pričaju o sebi i navodnom raskolu u stranci u svim mogućim emisijama i vestima, nego još i neki predstavnici opozicije sazivaju konferencije za novinare kako bi komentarisali raskid Tome i Vučića i tako im besplatno ustupili i ono malo medijskog prostora što imaju.
Da skratim, možda su namerno dogovorili svađu kako bi upravo na njoj dobili još koji glas. Možda planiraju da podele glasove i obojica uđu u drugi krug. Možda je Toma zaista sujetan i ne da mesto predsednika. Možda Toma ipak hoće mesto premijera. Možda mu Vučić namerno ne da nijedno mesto. Možda će jedan od njih odustati od kandidature. Možda i neće. Na ovih nekoliko „možda“ ide bar jedna sigurna a to je da su, što se tiče izbora, fotelje pojedinaca sve što je bitno.
I šta ćemo sa slučajem Siniše Malog i ostalih? Što su hiljade ljudi protestovali pre neki dan u centru Beograda? Što su protestovali vojni i policijski sindikat? Što su protestovali kombi prevoznici? Što su protestovali studenti i penzioneri? (…) I zašto im svaki put uspeva da izostanak odgovora na takva pitanja prikriju trenutno važnijom borbom za stabilnost koju su sami narušili? I gde je ta opozicija?
