U Beogradu je 29. maja 2016. godine osnovan Centar za pravosudna istraživanja (CEPRIS).
CEPRIS je osnovan kao nezavisna nevladina organizacija za istraživanje, izučavanje i unapređenje pravosuđa u demokratskom društvu zasnovanom na vladavini prava i podeli vlasti. Osnivači CEPRIS-a su eminentni stručnjaci u oblasti pravne nauke i prakse, okupljeni sa ciljem analize uzroka sadašnjeg stanja i ponude mogućih pravaca konsolidacije i razvoja pravosuđa. Uverenje osnivača je da postoji velika potreba za udruženjem ove vrste, naročito u periodu kada Republika Srbija, s brojnim problemima u domaćem pravosuđu, započinje pristupne pregovore o poglavljima 23. i 24.
Za predsednika CEPRIS-a izabran je dr Slobodan Beljanski, advokat u Novom Sadu, a za predsednika Upravnog odbora CEPRIS-a izabran je dr Miodrag Majić, sudija Apelacionog suda u Beogradu.
Ostali članovi CEPRIS-a su: Vida Petrović Škero, bivša predsednica Vrhovnog suda Srbije, dr Marijana Pajvančić, redovna profesorka Pravnog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu u penziji, dr Miodrag Jovanović, redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, dr Goran P. Ilić, redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu i sudija Ustavnog suda, dr Zoran Mirković, redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, dr Vladimir Đerić, advokat u Beogradu, dr Bojan Spaić, docent Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, mr Aleksandar Trešnjev, sudija Višeg suda u Beogradu, Nebojša Maraš, advokat u Beogradu i Vladimir Beljanski, advokat u Novom Sadu.
Predsednik UO CEPRIS-a dr Miodrag Majić (sudija Apelacionog suda u Beogradu) navodi u tekstu na svom blogu da je “CEPRIS je nastao iz uverenja da je potreban pravosuđu. Iz shvatanja da je nužno okupiti preostale stručne i nekompromitovane ljude u pokušaju zaustavljanja strmoglavog toka i mapiranju drugačijeg pravca. Među institutima i vladinim i nevladinim organizacijama na ovim prostorima, u decenijama koje su za nama, bilo je moguće pratiti nastajanje i nestajanje pratilaca i kreatora najrazličitijih društvenih pojava. Samo je pravosuđe, kao i u drugim segmentima, nekako uvek ostajalo po strani. Pravosuđem su se površno bavili ili gotovo svi (kada je trebalo kritikovati), ili temeljno gotovo niko (kada je trebalo nuditi pomoć i rešenja). U svakom slučaju, grupa stručnjaka specijalizovana za praćenje pravosuđa i sugerisanje mogućih modela razvoja, na ovim prostorima, barem koliko je meni poznato, nikada nije postojala.“
