Beograd, 02. januar 2017. (Tanja Jakobi/Crno na belo) – Koncept podsticanja industrijalizacije uvozom stanih investitora koji cene niskoplaćenu i obespravljenu radnu snagu ne samo da je kratkovid i nehuman, već je i ekonomski pogrešan.
Dakako, bilo bi teško očekivati od bilo kog stranog investitora ili od njihovih mnogobrojnih mešovitih komora i udruženja, da javno reaguju na mnogo puta otkopan, pa zakopan slučaj navodnog ili stvarnog zlostavljanja radnika u fabrikama Jure.
Zvanična reagovanja na taj slučaj tako su formulisana da stranim investitorima poručuju dve stvari: ovakvi slučajevi neće se istraživati, i biće učinjeno sve da se ovakvi pokušaji zaposlenih da se požale na svoje poslodavce, u korenu saseku. Ovakvi investitori, dakle, mogu biti sasvim mirni.
No, poruka o tome da strani investitori optuženi da krše prava radnika mogu biti spokojni, morala je u zajednici stranih poslodavaca biti primljena dvojako.
Za investitore koji su došli upravo privučeni činjenicom da se sa najviših mesta u državi poručuje da će Srbija onima koji donose nova radna mesta uvek dati više od bilo koga u regionu, uključujući tu i spuštanje praga za sve ono što ukratko nazivamo ‘dostojanstvenim radom’, takav ishod sa Jurom bio je nesumnjivo znak da ostanu relaksirani. Tim pre što nije bio upućen samo samim investitorima, već i nadležnoj inspekciji rada, kojoj je diskretno stavljeno do znanja gde su granice postupanja u ovakvim slučajevima.
Ima, međutim, investitora druge vrste, kojima smeta činjenica da „slučaj Jura“ nikada nije valjano istražen. To baca anatemu na sve strane investitore i gura ih u koš pretpostavljenih izrabljivača, onih koji krše propise čak i takvog Zakona o radu u koji su unesene brojne odredbe o fleksibilnijem otpuštanju radnika, što su svojevremeno pozdravili svi domaći i strani poslodavci. Rezultat zatrpavanja jedne, veoma važne teme za društvo u kojem nejednakost i siromaštvo rastu, proizveo je između ostalog i vidan porast prezira prema stranim investitorima.
Prema nedavnom istraživanju koje je predstavila istraživačka agencija Demostat, građani u deset najmoćnijih faktora u društvu ubrajaju predstavnike političke elite, domaće biznismene/tajkune, i jedva malo ispod njih, strane investitore, koje smatraju moćnijim od, na primer, nacionalnog parlamenta.
Postoje brojne strane, i naravno, i domaće kompanije koje ulažu značajna sredstva u obučavanje svojih zaposlenih, u njihovo dodatno zdravstveno i penziono osiguranje, u podsticanje nataliteta ili karijernu promociju svojih radnika za koje sa ponosom saopštavaju da rade u mreži ovakvih multinacionalki u celom svetu.
Takvo ponašanje za mnoge kompanije predstavlja neraskidivi deo njihovog ulaganja u korporativnu društvenu odgovornost i, zašto da ne, marketing, za koji očekuju da će i kod javnosti i kod njihovih partnera i krajnjih potrošača, izazvati poštovanje.
No, odsustvo interesa države da iskoristi institucionalne instrumente koji su joj na raspolaganju i njena nezainteresovanost da se drži nominalno usvojene težnje da neguje principe jačanja dostojanstvenih uslova rada, obeshrabruje sve poslodavce koji se drže zakona.
Zapravo, ponižava ih i poništava njihove napore da, u jednoj sredini u kojoj su kršenja prava radnika tako česta, praktičnim primerom pokažu da se može biti dobar poslodavac i uspešno poslovati.
Takvo ponašanje države, naravno, nije ništa novo. U sistemu u kojem se konstatno više poštuju dužnici nego poverioci, u kojoj se sistematski kažnjavaju štediše a podstiču ili tolerišu preterane trošadžije, i uopšte oni koji poštuju zakon izvrću ruglu, ako ne direktno a ono indirektno, jer se na svakom koraku uveravaju da se stranputicom više postiže, slanje još jednog sličnog signala – ovog puta iz sveta rada – predstavlja nastavak jednog te istog trenda odašiljanja pogrešnih ekonomskih signala.
Među mnogobrojnim negativnim posledicama ovakvog ponašanja izdvojićemo samo dve.
Davanjem signala da će svako ponašanje investitora prema zaposlenima biti tolerisano, šalje se poruka najnekvalitetnijim među njima: da su ovde poželjni i rado viđeni. To su oni kojima nisu dovoljne ni subvencije, već svoj profitni model zasnivaju na izrabljivanju radnika i konstantnoj fluktuaciji zaposlenih. To su investitori koji najlakše dolaze, i još lakše odlaze sa mesta gde su zasnovali proizvodnju. To je tip investicija na kojima se ne može graditi dugoročni privredni rast, već se, naprotiv, on sistematski podriva.
Namerno ili nehotično ohrabrivanje poslodavaca, domaćih ili stranih, svejedno, da je poštovanje prava radnika nebitno, dolazi u trenutku kada reforme u Srbiji ulaze u odlučnu fazu (čitaj restrukturiranje javne uprave i preduzeća pod kontrolom države, koje nose dodatno otpuštanje). Svetka banka nedavno je u svom izveštaju za region istakla da bi jačanje nejednakosti i neadekvatan odgovor države na široko rasprostranjeno siromaštvo, mogao biti izazov za dalje sprovođenje reformi u Srbiji.
Privlačenje i onih investitora koji nude nisko plaćene poslove, koji zapošljavaju ovakvu radnu snagu kakvom Srbija raspolaže, pre svega u manje razvijenim delovima zemlje, predstavlja poželjnu opciju, jer odgovara zatečenim okolnostima: niskom obrazovnom profilu i visokoj stopi nezaposlenosti.
Biti plaćen srazmerno svojim sposobnostima, čak i kada je reč o niskim primanjima koja jedva pokrivaju troškove života, diktiraju ponuda i potražnja na tržištu rada. Biti ponižen na poslu i uskraćen za prava koja zaposlenom pripadaju po zakonu, predstavlja nešto sasvim drugo. To direktno doprinosi osećanju nejednakosti koje, u vremenu u kojem živimo, gura građane ka izboru ekstremnih političkih i ekonomskih opcija, što bilo kakav prosperitet čine još upitnijim.
Obe posledice nisu nešto na šta se odgovarajućim, već postojećim instrumentima javnih politika, ne može odgovoriti. Naprotiv, jačanje pravne države poštovanjem prihvaćenih međunarodnih i evropskih uzusa, jačanja socijalnog dijaloga i principa dostojanstvenog rada u potpunosti je u rukama države.
Iako strane investicije u Srbiji kako-tako rastu, ove skromne cifre treba sagledati u širem kontekstu – investitori u svetu sede na nikada većim količinama novca, pa ipak ovde dolaze samo oni probrani kojima uz direktne subvencije treba besplatno ustupiti i opremljeno zemljište i odreći se prikupljanja prihoda za lokalne zajednice.
U slučaju opštine Paraćin, po računici koju je izveo tamošnji predsednik opštine, ako razgovori sa stranim investitorom urode plodom, opština će morati da finansira izgradnju hale koja košta desetak miliona evra, „što otprilike znači da četiri godine ne treba da bude ne samo izgradnje ulica, kanalizacije, vodovoda, već ni krpljenja udarnih rupa, održavanja parkova i ulica”. To je stvarna cena otvaranja obećanih 1500 radnih mesta, „zamajca preporoda“ tog mesta.
Koliko Srbija daje novca na direktne i indirektne subvencije (kroz besplatno zemljište, oslobađanje plaćanja poreza i drugih dažbina) stranim investitorima? Koliko je poznato država niti raspolaže, niti je pokazala interesovanje da sazna o kolikom je novcu reč, koliko se on efikasno troši i ima li drugih pametnijih načina njegove upotrebe.
Da li je to zaista put koji nema alternativu, kao što tvrdi vlada? Zapravo za napredne kapitaliste, što naša vlada tvrdi da jeste, taj njen pristup je prilično passe. NIN je nedavno, doduše sa zakašnjenjem od nekih šest meseci, objavio tekst ekonomiste Majkla Spensa, u kojem ovaj nobelovac tvrdi da će sa usavršavanjem tehnologija slabiti imperativ da se nove fabrike grade tamo gde vlada obilje statitčne i jeftine radne snage, i da će naprotiv, rasti težnja velikih kompanija da postrojenja grade bliže svojim kupcima.
Među lekovima koje Spens preporučuje zemljama u razvoju, izdvojićemo samo tri: prvo, njihove ekonomije moraju biti korak ispred u prihvatanju inovacija, drugo, moraju sprovoditi politike koje će jačati preduzetničku aktivnost i otvoriti kanale za protok informacija, ideja, ekspertiza i talenata i treće moraju biti pametnije od svojih zapadnih uzora u distribuciji dobiti od privrednog rasta, drugim rečima u zemljama niskog privrednog rasta treba izrazito voditi računa o jačanju društvene kohezije i kvaliteta života običnih ljudi.
Slične preporuke date su i u knjizi, “Najpametnija mesta na Zemlji: Zašto su države u industrijskom pojasu tačke globalne inovacije u nastanku” (The Smartest Places on Earth: Why Rustbelts* Are the Emerging Hotspots of Global Innovation) Antoana van Agtmael i Freda Bakkera koja se pojavila u aprilu ove godine.
Ukratko u ovoj knjizi, zapravo studiji konkretnih slučajeva, izlažu se primeri desetak gradova u SAD i Evropi, poput Akrona, u Ohaju i Olbanija, kao i Ajndhovena i Drezdena u Evropi koja imaju nasleđe snažne industrijske ekspertize, istraživačke institucije izrasle na saradnji sa takvom industrijom, duh multidisciplinarne i multisektorske saradnje, kao i osećaj hitnosti – one vrste koji može da dođe jedino iz onih sredina koji su u poslednjih nekoliko decenija dotakle samo ekonomsko i socijalno dno.
Ili da sasvim pojasnimo, imaju univerzitetske kadrove koji su na primer stasali radeći za i uz fabriku automobila ili proizvođača guma koji je potom pokupio kofere i preselio se u Kinu, ostavljajući stanovnike takvih gradića u besposlici i bedi. Ukratko, gradove koji su do najnovije tehnološke revolucije ličili na Niš, “dolinu suza” u Kragujevacu, ili beogradsku Rakovicu.
Novi koncept razvoja ovih gradova ne zasniva se na oživljavanju onog što je bilo, već na pametnoj kombinaciji onoga što je od domaćih resursa ostalo i opstalo i razumevanju šta znači poslovati u 21. veku.
Prostora za alternativne pristupe ima i oni ne podrazumevaju da će nam industriju, radne navike i etikeciju izgraditi strani investitori. Niti su oni zato ovde, niti je u njihovom opisu posla da se time bave.
Našoj državi manjka fokus na kapacitete sopstvenih obrazovanih ljudi u zemlji i dijaspori, i sopstvenih preduzetnika i nedostaje joj razumevanje da je u novim okolnostima kapitalistička država ozbiljan lepak preduzetničkih inicijativa.
Preporod gore pomenutih američkih i evropskih gradova (koji nije bez mana i rizika) zasniva se na simbiozi i prožimanju delovanja agilnih nacionalnih administracija i lokalnih samouprava, akademskih zajednica otvorenih za deljenje svojih inovacija sa privredom, filantropa i čitavog grozda većih i manjih domaćih kompanija koji zasnivaju svoje proizvode na inputima koji stižu iz sfere nauke.
Svaki od ovih gradova ima svoje lidere, slobodomisleće ljude koji dolaze iz akademskih krugova, preduzeća, lokalne politike, kulture, i koji predstavljaju spiritus movens ovih promena.
Državnim novcem sa nacionalnog nivoa podstiču se fundamentalna istraživanja koja dobijaju svoju dalju razradu u interakciji univerziteta i kompanija, a lokalnim novcem se pomaže izgradnja fizičke i svake druge infrastrukture koja povezuje ove nove ekonomske organizme i omogućava im da rastu. Nezaobilazan elemenat tog rasta su i zadovoljni zaposleni, na poslu i van njega.
