Svedočiti boli i traumi drugih ljudi, i pri tome ostati profesionalan i doneti ispravne odluke, jedan je od najvećih izazova novinarske profesije.
Bio je mart 1993. godine kada je južnoafrički fotograf Kevin Carter otputovao u Sudan i napravio jednu od najpotresnijih fotografija ikada snimljenih. Na njoj je izgladnela devojčica koja pužući pokušava doći do prehrambenog centra, dok iza nje vreba lešinar. Fotografija je uskoro postala simbolom ljudske patnje i nepravde, a fotograf koji ju je načinio simbolom traume u novinarstvu.
Fotografiju je prvo objavio The New York Times da bi je kasnije preneli mediji širom sveta. Ljudi su postavljali pitanje o sudbini devojčice, ali niko nije znao da li je stigla do svog cilja. Mnogo osuda je bilo upućeno Carteru jer nije učinio ništa. Navodno pravilo koje je važilo za novinare u Sudanu glasilo je da ne smeju dotaknuti žrtve gladi zbog rizika od bolesti.
Usleedila je Pulicerova nagrada, ali i novi problemi za Cartera. Njegov kolega Ken Oosterbroek poginuo je na radnom zadatku. Obojica su bili deo Bang-Bang kluba koji je okupljao fotografe i fotoreportere aktivne u pokrivanju događaja u Južnoafričkoj Republici od 1990. do 1994. godine, kada je ta zemlja prelazila iz sistema aparthejda i svedočila velikom nasilju.
Na današnji dan, 1994. godine, 33-godišnji Carter, u nemogućnosti da se nosi sa boli koja ga je pratila, izvršio je samoubistvo. Iza sebe je ostavio poruku:
"Veoma mi je, veoma žao. Patnja života nadjačala je radost do te mere da radost više ne postoji…u depresiji…bez telefona…novca za najam…novca za dečiju podršku…novca za dugove…novac!!! Progone me živopisna sećanja na ubijanja i leševe i ljutnju i bol…na decu koja umiru od gladi i koja su ranjena, na ludake za obaračima, često policiju, na izvršioce ubistava… Otišao sam da se pridružim Kenu, ako budem imao sreće".
Carter je tragičan, ekstreman primer onoga što svedočenje užasima ljudske patnje može učiniti novinaru, posebno ukoliko se tome doda osuda javnosti i još neka traumatična životna okolnost. Novinari širom sveta izloženi su stresnim događajima i potresnim ljudskim pričama i često sami moraju pronalaziti načine kako se nositi s posledicama koje na njih može ostaviti ono što dožive, vide i čuju.
Studije pokazuju da su ratni reporteri značajno podložniji razvijanju različitih psiholoških poteškoća od svojih kolega koji se ne bave tom temom, ali posledice na novinare ne ostavlja isključivo izveštavanje sa stranih ratišta, jer je i kod kuće moguće svedočiti teškim pričama.
Saobraćajne nesreće, požari, ubistva i samoubistva, siromaštvo, bolest, beda – često su svakodnevne priče o kojima novinari moraju izveštavati. Profesionalno, nepristrasno, objektivno i bez emocija. I kada se na terenu uspe sačuvati novinarska profesionalnost, povratak u redakciju često znači i početak patnje.
Na pričama o ratu u BiH, novinarka i urednica u BIRN-u BiH, Dragana Erjavec, počela je raditi 2007. godine. Danas su praćenje suđenja za ratne zločine i tema u vezi sa ratnom prošlošću deo njene profesionalne svakodnevnice.
"Meni je prvih meseci rada na ovim temama možda bilo najteže, jer sam se u startu suočila sa pričama o kojima nisam skoro ništa znala. Nisam imala nesanice, ali se sećam da sam sanjala sve zločine o kojima sam istraživala i mislila da ja to nikada neću moći raditi", kaže Dragana.
Ipak, od tih priča nije odustala jer je shvatila koliko je bitna dokumentacija ratne prošlosti.
"Onda kada mi je teško zbog nekog sagovornika, ili njegove priče, sama sebi kažem da meni nikako ne može biti gore nego njima, i nastavim dalje".
"Nekad se isplačem"
Nakon svih godina, Dragana nije uspela pronaći jedinstven mehanizam kako se boriti s akumuliranim stresom.
"Lično, reagujem onako kako mi dođe i iskreno se trudim da nikoga time ne opterećujem. Nekada se isplačem kao kiša, nekada imam potrebu da ćutim, a nekada želim toliko da pričam o tome što sam čula, kao da mislim da će svet bolji biti ako svi čujemo te priče. Divno je ako imate ljude koji su tu da vas saslušaju, meni to uvek najviše pomogne".
Kao jedno od najtežih iskustava, novinarka BIRN-a izdvaja rad na dokumentarnom filmu "Nečujni krik" koji obrađuje temu seksualnog nasilja za vreme rata. Pored toga, kaže da joj je posebno teško raditi na pričama u koje su uključena deca.
"Ono što je meni uvek neverovatno i čemu se i dan-danas iznenađujem, to je šta su ljudi spremni i šta su u stanju da urade jedni drugima. To je nešto što mene uvek i iznova iznenađuje i na šta zaista čovek ne može da ostane imun. Sve ratne priče su strašne, ali definitivno one koje vas najviše potresu i kojih se često setim su deca. Deca koja su na bilo koji način patila, ili bila povređena u ratu je nešto na šta čovek nikada nije imun", kaže novinarka BIRN-a BiH.
Svedočenje užasu menja čoveka. Promeni njegovo shvatanje svog svakodnevnog života i otvori pitanja o položaju koje novinar zauzima – kao profesionalac i čovek. O promenama koje su mu se desile govori i Hrvoje Ivančić, hrvatski novinar i putopisac. Svojim tekstovima i fotografijama doneo je priče iz raznih delova sveta, a te su priče često bile o ratu i izbeglicama.
"Posle boravka u Siriji nekoliko nedelja sam imao vrlo uznemirujuće snove, ali oni su ubrzo prestali. To je valjda uticaj rata i svih priča kojih sam se naslušao tamo. No, generalno su me takva putovanja promenila, otvorila mi pogled u destruktivnu stranu ljudske prirode, što ponekad može preplašiti jer možda upravo u nama spava potencijalni krvnik", kaže on.
Tokom svog iskustva, novinar čiji se rad prvenstveno fokusira na reportaže i priče, susretao se s ljudima bez doma, bez delova tela i bez imalo perspektive. Ističe kako se u takvim situacijama ubrzo shvati da neko kao pojedinac ne može spasiti svet.
"Puno sam razgovarao s izbeglicama u kampovima širom Bliskog istoka, ali i u Južnom Sudanu i Kongu. Najteža mi je bila spoznaja da u nekim delovima sveta ljudski život vredi manje od pet dolara. No, načelno, uvek tražim tračak svetla u toj situaciji, fasciniran sam ljudskom sposobnošću prilagođavanja".
Ni Hrvoje ni Dragana nisu prošli obuku koja bi im pomogla da se pripreme za izveštavanje o traumatičnim pričama.
"Nisam prošao nikakvu obuku, sve što znam, naučio sam iz iskustva. Kod nas se takvom radu ne pridaje preveliki značaj pa je prema tome u pitanju velika ljubav za istraživanjem i upoznavanjem", kaže Ivančić.
Kao najbolju metodu za rasterećenje navodi osveštavanje onoga što se desilo, i položaja novinara u tome.
"Isto kao i spoznaja da su se loše stvari događale i da će se nastaviti događati. Može se reći da bi uteha bila u traženju duhovnog, u nama samima, ona potraga koja najverovatnije nikad neće završiti", kaže on.
Fotografija i ćutanje
Dok novinari imaju priliku da pišu o onome što su videli, ta je mogućnost uskraćena fotografima i snimateljima. Interpretirati proživljeno ne mogu rečima, jer fotografija koju naprave postaje jedini dokument događaja kojeg oni nude. Ta uloga posmatrača ponekad može biti posebno teška.
Svojim fotoaparatom Ahmet Bajrić zabeležio je proboj Srebreničana na slobodnu teritoriju na području Nezuka 1995. godine. Fotografije koje je on načinio, kao jedini ratni fotoreporter na tom mestu, obišle su celi svet.
To što je video ljude "iscrpljene, jadne, čemerne, pune bola" ostavilo je traga na njemu. Smatra da su novinari "malo dobili, koliko su dali".
"Kada vi čujete takvo nešto, ne možete ostati ravnodušni i onda se samo zapitate ko su ti ljudi koji mogu tako živom biću da naprave…"
Problemi zbog onoga čemu je svedočio došli su kasnije.
"Evo sad imam sve više i više problema kad spavam. Dok je čovek mlad, nosi to izgleda u sebi, ali već kad se čovek malo osamostali, nije dobro."
Razmišljati o tehničkim uslovima koji su potrebni da bi bila snimljena dobra fotografija, u takvim trenucima nije bilo moguće.
"Verujte mi ja sam Srebrenicu fotografisao samo da fotografišem. A tako su fotografije ispale profesionalno da i ja danas-dan ne mogu da shvatim. Od 400 fotografija koje sam napravio, nije bilo tri snimka, koji nisu bili dobri".
Za Ahmeta, još veći profesionalni izazov od proboja Srebreničana na slobodnu teritoriju, bio je zločin na Tuzlanskoj kapiji. Taj događaj, ipak, nije mogao fotografisati. Iako je gledao direktan prenos na televiziji, i bio udaljen svega oko 500 metara od mesta dešavanja, odlučio je ne napraviti snimke.
"Kada sam ja video decu, omladinu bez glave, bez ruke, ja nisam imao srca da dođem sa fotoaparatom i da prilazi roditelj detetu koje je bez ruke i bez glave i da ja to fotografišem. Nisam mogao da skupim hrabrosti da fotografišem", objašnjava on i kaže kako danas žali zbog takve odluke, jer smatra da je snimljeno malo fotografija koje svedoče o tom događaju.
Svet je u 21. veku postao jedno izranjavano mesto, smatra hrvatski fotograf Zoran Marinović, koji je putovao svetom i fotoaparatom beležio različite sukobe i ratove.
"Najteža je ljudska patnja. Bilo kojoj patnji teško je svedočiti. Na to se nikad ne možeš pripremiti. Mogu samo reći da me sudbine dece u ratovima posebno dirnu. Dečaci vojnici od 12-13 godina u prevelikim uniformama i kalašnjikovima koje tegle po unesrećenim šumama Konga, potresan su prizor. Najgora stvar koju možeš napraviti čoveku je uzeti mu detinjstvo. Devojčice koje optuže da su veštice i onda zapale, jer ih porodiceviše ne mogu prehranjivati… Da, to sa decom je najteže".
Na zadnjem zadatku u Sinjaru, na granici Sirije i Iraka, zajedno sa nekoliko drugih fotoreportera, Zoran je spavao u jednoj srušenoj školi.
"Na podu, u vreći za spavanje. Čizme nisam skinuo par dana, svaki dan smo jeli konzerve, bez struje, vode, svuda muve, prašina, žrtve još leže po ulicama. Zaspim predveče, oko osam, devet, i probudim se ujutro. Samo me probudi avion koji je bombardovao položaje ISIS-a, koji su udaljeni niti dva kilometra. Nakon svega dođem doma, anatomski madrac, topla voda, pun frižider i… ne mogu spavati noćima", priča Zoran.
Bez obzira na to da li se radi o novinarima, fotografima ili snimateljima, svaki odlazak na nepoznat teren, gde je često i vlastiti život izložen riziku, ostavlja posledice na medijske profesionalce. Dok s jedne strane ne mogu ostati imuni na ljudsku bol i patnju kojoj svedoče prilikom rada u ekstremnim uslovima, s druge strane, svi su poslani na teren s jednim ciljem – da zabeleže istinu i svetu pričaju o njoj.
Zoran kaže kako nastoji da mu rat ne bude svakodnevnica, niti nešto što se podrazumeva. Ne bi želeo da mu "ekstremne emocije postanu nešto normalno".
"Običan život je kompleksan. Odnosi, obaveze, želje, mogućnosti su višeslojni, i neretko opterećujući. Teško je to sve objasniti. U ratnom području život je brutalno jednostavan. Probudiš se, imaš jednu konzervu i čiste čarape, baterija fotoaparata je puna, predveče popiješ čaj i pošalješ materijal. Još ako si zadovoljan fotografijama, ispružiš se u vreći, zapališ cigaretu. Sretan si čovek".
Autorka: Hilma Unkić
Izvor: Media.ba
