Novinari imaju slobodu ali ne znaju kako da je koriste

Lasha Kveseladze je gruzijski novinar koji se ovim poslom počeo baviti 2004. godine. Iako je freelancer, redovno objavljuje svoja istraživanja na televiziji, a vodi medijsku organizaciju i nekoliko web sajtova. Za Media.ba govori o stanju u gruzijskim medijima, slobodnom pristupu informacijama i istraživačkom novinarstvu u Gruziji.

Da li je freelenceru u Gruziji teško pronaći medij koji bi objavio njegova istraživanja?

Kao freelancer radim zadnjih pet godina. Plaćaju mi za priče ali sam biram šta ću raditi i koliko ću vremena posvetiti kojoj priči. Nudili su mi i stalni ugovor ali mislim da je bolje ovako. S tim da je moj slučaj malo specifičan. Nije to stopostotni freelance jer nemam problem sa manjkom posla. Ranije je bilo i drugih koji su radili na ovaj način, ali mislim da sam trenutno samo ja. Osim istraživanja koje objavljujem na privatnoj televiziji Rustavi, imam i medijsku organizaciju Journalistic Data Processing Center, u kojoj pokušavamo velike količine podataka učiniti dostupnim i razumljivim za druge novinare. Sarađujem sa OCCRP-om na pričama ali radimo zajedno i treninge. Osim toga, vodim nekoliko web sajtova.

O kakvim je sajtovima reč i šta objavljujete na njima?

Prvi je Kavshirebi što u prevodu znači „veze“. Na njemu objavljujemo informacije o javnim ličnostima i njihovim vezama sa biznisom, slučajevima nepotizma i slično. Nisu to samo političari nego javne ličnosti, čak i muzičari i slični profili. Prikazujemo različite veze, društvene i poslovne. Čak i informacije o tome ko su im prijatelji. S tim da su to potvrđene informacije – mi ih pitamo i proveravamo s njima podatke i uvek ih povezujemo linkovima. Drugi sajt je Deputati – ovo je praktično ćerka sajt od prvog, s tim da se odnosi na članove parlamenta. Na njemu se nalaze mali članci, objašnjenja, poput blogova, o tome kako smo pronašli priču. Tu su i intervjui s njima. Znači, nije reč o data novinarstvu nego je bitno da ljudi koji to čitaju bolje razumeju. Tu ne stavljamo sve informacije o njima jer postoje druge baze podataka npr. o njihovoj imovini i onome što prijavljuju. Možete utipkati mercedes i videti koji sve funkcioneri poseduju mercedes. To su vladini podaci. Oni moraju osvežavati te podatke na godišnjem nivou. Mi smo koncentrisani da postavimo informacije koje nisu vidljive nigde drugo. Tako da nije reč o kvanitetu informacija nego o informacijama koje su nove, koje se ne mogu pronaći na drugom mestu. Treći sajt je Investigate, edukativni websajt za novinare na kome postoje saveti kako pronaći podatke i druge slične korisne stvari.

Koje teme obrađujete u svojim istraživanjima?

Kao deo sedmične tv analitičke emisije objavljujem istraživačke priče u trajanju od 5 do 10 minuta, kao što su istraživanje budžetskih troškova u institucijama, razlozi zbog kojih ne funkcioniše sistem u obdaništima, slučajevi ubistava važnih ličnosti itd. A na sajtovima trenutno istražujem tendere i veze između onih koji ih raspisuju i onih koji dobijaju poslove, npr. u izgradnji autoputeva. Trenutno takođe pokušavam bolje razumeti i istraživati budžete opština i lokalnih zajednica.

Da li je teško doći do zvaničnih informacija koje su u posjedu institucija?

Osnovne stvari nije teško dobiti jer imamo mnogo baza podataka koje su svima dostupne, kao što su podaci o vlasništvu zemljišta ili kompanija. Možete pretraživati podatke o velikom broju važnih osoba. U javnosti postoje i diskusije da li bi ti podaci trebali biti toliko otvoreni. Drugo su informacije koje nisu osnovne, koje nisu u javnim bazama podataka, koje se nalaze u vladnim službama. I ponekad ih je teško dobiti. Npr. detaljni podaci o zločinima. Teško je proveravati valjanost podataka koje vlasti iznose jer ne žele davati sve informacije, tako da imamo brojeve i statistike ali nemamo detalje o njima, kao npr. kada se i gde tačno dogodio neki zločin. Pripremamo trenutno jednu bazu podataka sa tim informacijama. Uz malo sreće dobićemo detaljne podatke i mapirati ih.

A kako funkcioniše primena vašeg Zakona o slobodi pristupa informacijama?

Zakon je sličan kao i u drugim zemljama, ali nije dovoljno jasan u nekim delovima. Npr. kaže da se prikupljene informacije moraju dostaviti odmah. Ali ne identifikuju šta znači „odmah“ i to je malo nezgodno, mislim da mora biti jasnije. Situacija se poboljšala nakon promene vlasti, ali institucije kao što su policija i  tužilac  znaju ne dostaviti podatke sedmicama ili mesecima, pa se novinari moraju boriti da dođu do podataka.

Da li je Open Government Partnership inicijativa uticala da institucije više podataka objave online?

Bolje je nego pre ali mislim da je još prilično nedovoljno. Kroz moje iskustvo, obično je potrebno poslati puno zahteva da bi se došlo do zvaničnih informacija. Pozitivno je što sada to kod većine institucija možemo činiti elektronski, ne moramo štampati zahteve i slati ih poštom, što dosta olakšava posao.

A da li se situacija generalno u novinarstvu popravila u zadnjih 5-10 godina?

Kad je reč o slobodi izražavanja i generalno u novinarstvu situacija se popravila otkako se promenila vlast pre dve godine. Međutim, postoji jedan problem – novinari imaju više slobode ali ne znaju dobro kako da je koriste. Poštovanje profesionalnih standarda je i dalje nedovoljno. Mi držimo treninge ali mnogi novinari i dalje ne znaju pronaći npr. podatke o kompanijama iako su oni dostupni. Čak i posle prisustva na treniznima, ne koriste to kasnije u praksi.

Da li je obrazovanje novinara u Gruziji na dobrom nivou?

Popravilo se zadnjih tri do pet godina. Pre dve godine jedna od najvažnijih novinarskih škola nije imala nijedan program vezano za istraživačko novinarstvo, koji bi studente učio o prikupljanju činjenica, korišćenju javnih podataka i slično. Sada se mogu videti znaci napretka. Kad god biste razgovarli sa dekanom ili šefom odseka za novinarstvo i pitali zašto ne postoje treninzi te vrste, odgovor je bio da na medijskom tržištu ne postoji potreba za takvim veštinama. Pre pet godina zbog cenzure niste mogli videti istraživačko novinarstvo na tv stanicama. Čak i danas, samo jedna ili dve organizacije prave dobro istraživačko novinarstvo, npr. Studio Monitori. Ali nema istraživačkog novinarstva na javnim emiterima. Priče Studio Monitoria ni danas ne prihvataju na javnom emiteru.

Spomenuli ste cenzuru – da li ima puno pritisaka na novinare?

I tu se stanje promenilo političkim promenama. Ranije nije bilo ni upitno da li postoji cenzura. Sada je drugačije. Postoje tv stanice koje podržavaju opoziciju, a i one koje su više provladine, ali čak ni u tim slučajevima to više nije toliko izraženo. Možda ima malo cenzure i autocenzure, ali stanje se generalno popravilo.

Izvor: media.ba

Najčitanije
Obrazovanje

CEU: Stipendije za diplomske i postdiplomske programe

_______
Central European University (CEU) je međunarodni priznati univerzitet za diplomsko (Master) i postdiplomsko (PhD) obrazovanje iz područja društvenih i humanističkih nauka, zaštite životne sredinei matematike. CEU se nalazi u samom srcu…
Društvo

Press Start: Crowdfunding za novinarske priče

_______
Pokretači platforme Press Start žele da im ona omogući mesto gde mogu prikupljati donacije za svoj rad. Platforma je svojevrstan odgovor na potrebu novinara koji žive u zemljama sa ugroženom slobodom govora…
Evropa

Italija će najviše dobiti od EU za imigrante

_______
Evropska komisija odobrila je članicama suočenim sa sve većim brojem imigranata pomoć od 2,4 milijarde evra za narednih šest godina. Najviše će dobiti zemlje koje su prve na udaru –…

Preporučujemo…