Beograd, 12. novembar 2016. – Postoje barem tri ugla posmatranja cilja ulaska u EU.
Prvi imaju vlasti u Srbiji, naročito političari sa ograničenim mandatom. Oni bi, sasvim razumljivo, bili radi da zabeleže neki uspeh – ako je pristupanje još uvek daleko, onda makar da bude što više „otvorenih poglavlja“, „pozitivno intoniranih izveštaja o napretku“ i „realizovanih mera“.
Druga je tačka posmatranja Evropske komisije i zemalja članica. Njima je stalo da Srbija ima institucije koje će obezbediti vladavinu prava i koja im u već uveliko posvađani klub neće doneti nove probleme. Zato su i rešili da među prvima otvore poglavlja o pravosuđu, korupciji, ljudskim pravima, slobodama i bezbednosti i da sve vreme prate ima li suštinskog napretka u ovim oblastima. Pored toga, svaka država ima i posebne interese, koje će se truditi da zaodene u ruho „ispunjavanja standarda“.
Treći ugao posmatranja imaju građani. Jedni bi u EU, ali im je to opredeljenje klimavo, i postavljanje bilo kakvih uslova budi sumnju. Mnogi uopšte ne bi ulazili u EU, već u neke druge saveze ili neutralnost, ali bez potpune predstave kako bi tako nešto bilo izvodljivo. Većina pristalica Unije se ne bi bavila političkim, nego praktičnim pitanjima – npr. kako lakše raditi ili školovati se u inostranstvu.
Najzad, ima i onih građana koji u pristupanju Uniji vide šansu za Srbiju da osnaži svoje institucije, drugim rečima, da uradi nešto dobro za sebe, za šta inače ne bi bilo dovoljno volje. Mislim da je to jedini ispravan pristup. Na kraju krajeva, šta god da se desilo sa EU i našim pristupanjem, ono što uradimo tokom tih promena će nam ostati na korišćenje u narednim godinama.
Autorski tekst Nemanje Nenadića (programskog direktora organizacije Transparentnost Srbija, koja je je jedna od sedam članica koalicije prEUgovor) u celosti možete pročitati na sajtu TS.
