Novinari se ne «rađaju» kao novinari, već cijeli profesionalni vijek uče da gledaju oko sebe i zapažaju.
Koliko god novinarstvo bilo stara profesija neki njeni postulati i principi ostali su isti. Novinar treba da kaže čovjeku nešto što ga zanima, što je novo, što mu nije dovoljno jasno, što će mu pomoći da se lakše snađe u životu.
Sposobnost brzog uočavanja činjenica, pojava oko sebe, iznenadnosti, skrivenih detalja, slika koje lako zavaraju i mogu odvesti na pogrešno zaključivanje, neuočavanje bitnih karakterstika događaja koje skrenu informaciju na sporednu ili nebitnu priču – danas se to u teoriji naziva moć uočavanja. To nije nikakva oftamološka već prije svega psiho – fizička sposobnost koja je najmanje urođena, odnosno postoji na bazi nekog genetskog koda, već najviše sticana dugotrajnim iskustvom u savladavanju novinarske profesije.
Praksa je prva uspostavila ključni alat u profesiji – pet standardnih novinarskih pitanja – što je teorija tek kasnije potvrdila.
Tokom vremena mijenjao se društveni ambijent u kome su radili novinari, nastajale su i brzometno se razvijale nove tehnologije, a novinarstvo je dobilo mnoštvo novih štampanih, elektronskih i zadnjih godina internet multimedijalnih izraza. Iako više u teorijskim hipotezama, a manje u praksi, postoji strah da će nove tehnologije jednog dana podrediti sebi novinarsku kreativnost, teško je predviđati da će ikad čovjek ostati bez svoje moći gledanja i uočavanja stvari oko sebe, što je glavni uslov relevantnosti novinarske poruke.
Autorski tekst Zorana Udovičića možete pročitati na sajtu Medija centra Sarajevo
