Beograd, 16. mart 2020. – Građanima Srbije je sinoć rečeno da je proglašeno vanredno stanje.
To je učinio predsednik na konferenciji za novinare, rekavši da je odluku doneo zajedno sa predsednicom Skupštine i predsednicom Vlade.
Obe su stajale pored njega, ali samo u svojstvu ubledelih statistkinja.
Ono što je u ovom trenutku bitno jeste da razjasnimo šta odluka o proglašenju vanrednog stanja zapravo znači. Sinoć me je pozvalo nekoliko uplašenih osoba, kojima tek sada nije jasno kako smeju da se ponašaju.
Nakon razjašnjenja, možemo se vratiti nekim od spornih proceduralnih pitanja pri proglašenju vanrednog stanja.
Pre svega, građani treba da znaju da se odlukom o proglašenju vanrednog stanja čini samo jedno – proglašava vanredno stanje zbog toga što javna opasnost ugrožava opstanak države ili građana.
To je postupak i to su razlozi koje Ustav dopušta pri proglašenju vanrednog stanja.
Tokom vanrednog stanja moguće je propisati mere kojima se odstupa od ljudskih i manjinskih prava.
Međutim, izuzetno je bitno razumeti da se ove mere propisuju posebnim odlukama. U ovim odlukama se mora eksplicitno navesti kojom merom i od kog prava građana se odstupa. Za to se mora pružiti i obrazloženje, jer Ustav dozvoljava ograničavanje prava samo u obimu u kome je to neophodno.
Imajući u vidu da je izabran izuzetan put proglašenja vanrednog stanja (odluka predsednice Vlade, predsednice Skupštine i predsednika Srbije), a ne redovan (odluka Narodne skupštine), sve potencijalne mere ograničavanja prava će tek biti određene uredbama Vlade, uz supotpis (ili saglasnost) predsednika.
Tekst Sofije Mandić, u celosti, možete pročitati na sajtu Peščanika.
