Valjevo, 10 decembar 2018. (Aleksandar Milijašević, Dijalog Net) – Povodom Međunarodnog dana ljudskih prava za Dijalog Net govori Sofija Mandić, pravnica, aktivistkinja za ljudska prava i članica Centra za pravosudna istraživanja – CEPRIS.
Za Srbiju se smatra da je država koja je, u normativnom delu, stvorila uslove za unapređenje rodne ravnopravnosti.
Međutim , kada se dođe na teren primene počinju problemi. Mnogobrojne organizacije, u svojim izveštajima i analizama, utvđuju da primena usvojenih zakona, strategija i akcionih planova ne postižu očekivan rezultate i efekte. Neminovno se nameće pitanje – ko je odgovoran?
Odgovornost za takvo stanje svakako snose organi javne vlasti, ocenjuje naša sagovornica.
Sofija ističe da pre svega misli na izvršnu vlast koja se svojski trudi da obaveze upravnih organa na uspostavljanju rodne ravnopravnosti umanji. Ovo se postiže različitim strategijama – recimo potpunim ignorisanjem uspostavljenih pravila. Pravni akti koji se dotiču rodne ravnopravnosti su akti nižeg reda, konstatuje Mandć.
„Ako se zakoni u Srbiji generalno selektivno primenjuju, onda se bez mnogo ograda može reći da se oni koji se tiču uspostavljanja ravnopravnosti gotovo uopšte ne primenjuju“, kaže Mandić.
Sagovornica Dijalog Net-a navodi da da izvršne vlasti svoje obaveze umanjuju i stalnim izgovorima – manjkom kapaciteta za kontrolu i nadzor, mentalitetskim problemima.
„Sve te strategije su očigledne kada čitate izveštaje međunarodnim telima. Tu je politika – odgovaram za prolaz, za šesticu“, rekla je Mandić.
Ona ukazuje da, iako je velika odgovorost na izvršnoj vlasti (jer ona u praksi najuticajnija), ne treba amnestirati ni zakonodavnu i sudsku vlast.
Podseća da u Narodnoj skupštini svakodnevno čujemo najgore ženomrzačke ispade – nedavno je poslanik svojoj koleginici rekao da bi trebalo da obrije brkove pre nego što dođe na posao. To je slika našeg predstavničkog tela.
Kada je reč o sudskoj vlasti, kaže Mandić, često se donose u čijem su temelju davno podeljene karte rodnih uloga. Ona dodaje da „kao slikovit primer možemo navesti i dalje rasprostranjenu praksu da se smatra da je žrtva silovanja “doprinela” izvršenju dela načinom na koji se obukla ili nečime što je rekla“.
Čitav jedan ešalon muškaraca u krivičnom pravu čvrsto stoji na stanovištu da izostanak pristanka na seksualni odnos nije dovoljan element silovanja, već da je neophodna upotreba sile ili pretnje. Sem što je suprotan našim međunarodnim obavezama, ovakav stav ima jasnu vrednosnu poruku.
Naravno da u sve tri strukture vlasti ima časnih izuzetaka, ali je nama očajnički potrebno da ti izuzeci postanu pravilo, odlučna je naša sagovornica.
Istraživanje Zaštitnika građana, koje je sprovedeno u 143 jedinice lokalne samouprave pokazalo je da su žene predsednice opština samo u osam odsto slučajeva. Ovi podaci govore da je i dalje prisutan snažan tradicionalni odnos prema ženama i njihovom učešću na mestima odlučivanja.
„U ženskom prodiranju u politički život, manje sredine su uvek bile veći izazov. Žene se lakše bave javnim poslom u Beogradu i drugim većim gradovima gde imaju neke dodatne mogućnosti – vrtiće i dnevne boravke za decu, okolinu koja uglavnom ne smatra da je bavljenje javnim poslom nešto što ženama ne pripada. U manjim sredinama je sasvim obrnuto, tamo ženu teško možete pronaći u kafiću, da ne govorimo o pozicijama stvarne moći.“, komentariše Mandić podatke iz istraživanja Zaštitnika građana.
Ipak bih podatak o broju žena na čelu lokalnim samouprava Mandić problematizuje i iz jednog drugog ugla. Naime, kaže ona, izmenama Zakona o lokalnoj samoupravi, njihove nadležnosti su uređene protivno ustavnim garancijama o pravu na lokalnu samoupravu.
Tako smo došli u situaciju da zakon ovlašćuje ministarstvo lokalne samoprave da nekakvim dekretom propisuje nadležnosti lokalne samouprave.
Mandić smatra da smo u našoj borbi za civilizacijske tekovine otišli korak unazad, pa je besmisleno boriti se za pozicije u sistemu koji ima samo jedan centar odlučivanja.
Zašto bi žene želele da budu deo jednog takvog besmislenog poduhvata?
To ne znači da treba odustati od ambicije da žene upravljaju lokalnim zajednicama,kaže Mandić, već samo da treba pogledati širu sliku i reći – žene treba da upravljaju, ali pod određenim uslovima.
Prvo se za te uslove moramo boriti.
Našu sagovornicu pitamo za komentar o još jednom izveštaj nezavisnih institucija.
Naime,poseban izveštaj Zaštitnika građana o pravima deteta, koji je nedavno predstavljen,ukazao je da su „mere ekonomske štednje“ uticale su na kvalitet usluga i ostvarivanje prava deteta.
Mandić smatra da je ovakav nalaz „otkrivanje rupe na saksiji“. Naravno, nije Zaštitnik građana odgovoran za usvajanje mera štednje, ali se zaista taj zaključak ne može posmatrati kao neko naročito otkriće, kaže ona.
„Kada osiromašujete građane, kada im umanjujete garantovana prava, znate ko najviše strada. Stradaju najranjiviji, a među svima njima, najranjivija su deca. Taj rezultat je bio izvestan, to se nije slučajno dogodilo“, ocenjuje aktivistkinja za ljudska prava.
Dok čitate taj izveštaj Zaštitnika građana, koji navodno treba da upozori na probleme kako se više ne bi ponavljali, ukazuje Mandić, dešava vam se upravo suprotno: urušavanje čitavog sistema zaštite trudnica i majki.
Mandić upozorava da se trudnicama i majkama, preko noći, ukidaju različita prava po osnovu roditeljstva i dodaje da se radi o strateškom pristupu našeg društva, i da je to – naše ogledalo.
Stanje ljudskih prava je izuzetno loše i svakim danom sve gore, konstatuje naša sagovornica i dodaje da o tome svedoče različiti izveštaji domaćih i međunarodnih organizacija, ali još više naše svakodnevno iskustvo.
“Ljudska prava kao pojam su mnogim građanima nešto daleko i nepoznato”, kaže Mandić.
Ali ako taj pojam razložimo i svedemo na naš život, kaže Mandić, onda vidimo da je zdravstvena zaštita nedostupna i loša, da nam se obrazovanje ubrzano urušava. Podseća da nema zaštite za slučaj nezaposlenosti ili bilo kog drugog nepredviđenog događaja. Kao i da se odlukom jednog čoveka umanjuju stečene penzije, a da se bagerima bespravno ruši privatna imovina. Dodaje i da su, radno nesposobni građani i građanke, prinuđeni da rade kako bi dobili materijalnu pomoć. “To je ono što se dešava pred našim očima danas”, kaže Mandić.
Mandić ocenjuje da zaštita najranjivijih ne postoji. Ona smatra da je na delu neka vrsta uvrnutog uživanja jačih koji gledaju slabije kako propadaju kroz crne rupe sistema, srećni što ih je nesreća zaobišla.
Ipak, znamo da u takvom poretku dođe red na sve, pre ili kasnije, kategorična je naša sagovornica.
Poslednjih godina svedočimo da se sve više podstiče i promoviše kultura monologa umesto kulture dijaloga. Ljudska prava su tema o kojoj je potreban konstantan dijalog u društvu. Međutim, već nekoliko godina u Narodnoj skupštini izostaju sednice na kojima bi se raspravljalo o izveštajima Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, Zaštitnika građana.
Mandić kaže da je reč o strateškom pristupu. Ona pojašnjava da „ako ste svakodnevno angažovani na zadatku urušavanja prava građana, naravno da ne želite o tome da raspravljate, ne želite da vas zbog toga prozivaju. To ipak nije nešto čime se ljudi ponose“.
„Sila je postala osnovni pokretač funkcionisanja institucija i kada je upotrebite, ove teme se jednostavno ne pojavljuju na dnevnom redu. To je dosta zgodan izlaz za umanjivanje odgovornosti“, kaže Mandić za Dijalog Net.
Država uporno govori o „reformi uprave koja traje“, a građani se najviše žale upravo na povredu načela dobre uprave. Ova pojava je utvrđena i u izveštaju Zaštitnika građana za 2017. gde se navodi „da su se građani najčešće žalili na povrede ekonomsko-imovinskih i socijalno-kulturnih prava, dok se trećina svih žalbi odnosila na povrede načela dobre uprave“.
Mandić kaže da su „predstavnici nezavisnih institucija više puta govorili o ovom fenomenu“.
Podseća da je “ideja osnivanja nezavisnih institucija bila da one svojim mišljenjima i upozorenjima u konkretnoj situaciji spreče sva buduća kršenja prava u istim ili sličnim slučajevima“, ali i da „ta mišljenja svakako proizilaze iz važećih propisa, ali se oslanjaju i na moral i profesionalni integritet onih kojima su upućena“.
Srbija je zato miljama daleko od prvobitno željenog ishoda, ocenjuje naša sagovornica. Ne samo da se stavovi institucija ne koriste u svrhe prevencije kršenja prava, nego nisu garancija ni da će vam u vašem konkretnom slučaju pomoći, kaže Mandić.
Narodna skupština je nedavno usvojila Zakon o besplatnoj pravnoj pomoći nakon više od deset godina iščekivanja. Njegova primena je odložena za oktobar 2019. godine, ali građani nemaju mnogo čemu da se raduju, ocenjuje Mandić.
„Postupak odobravanja besplatne pravne pomoći će, ukoliko ne bude dodatnih izmena zakona, biti složen i moći će da bude odbijen iz različitih razloga – recimo procene da određeni spor nema izgleda za uspeh ili da je preskup“, kaže ona.
Mandić upozorava da „zahtev za pružanje pomoći državni organi se mogu “otresti” i tako što jednostavno neće odgovoriti na zahtev u zakonskom roku“ i dodaje da je „krug osoba koje mogu tražiti besplatnu pravnu pomoć neopravdano i bez obrazloženja sužen, a pružaoci besplatne pravne pomoći će biti samo advokati koje se za to izričito opredele“.
Naša sagovornica ukazuje da „udruženjima građana koja godinama pružaju besplatnu pravnu pomoć prete prekršajne kazne za pružanje pomoći (izuzev u dva slučaja)“ i podseća da je „i ministarka pravde u skupštinskoj raspravi istakle da usvajanje ovog zakona treba da smanji broj novih postupaka pred sudom“.
Da se zaista želi unapređenje ljudskih prava, uspostavljanje sistema besplatne pravne pomoći bi moralo da dovede do povećanja broja ljudi koji traže sudsku zaštitu svojih prava. To bi bila dobra, a ne loša vest.
Imajući sve ovo u vidu, Mandić smatra da je zakon usvojen sa namerom da se ljudi dodatno demotivišu da traže svoja prava.
Zaštitnik građana, najavljujujući izmene i dopune zakona o Zaštitniku građana, da se zbog neefikasnosti i neažurnosti sudova, nameće proširenje nadležnosti i na kontrolu sudske uprave.
Ovaj predlog Mandić ocenjuje „kao još jedno kukavičije jaje u pripremi postupka promene Ustava“. O toj mogućnosti se govorilo u javnosti, uglavnom ju je pominjao sam Zaštitnik građana, da bi se nakon toga otvorila i manja polemika u javnosti, kaže Mandić i dodaje da „bez ozbira da li će biti sprovedena u delo, radi se o lošoj inicijativi“.
„Zaštitnik građana treba da ostane ono što on i jeste u ideji – zaštitnik građana od lošeg rada upravnih organa“, tvrdi Mandić.
Ukoliko su nezadovoljni radom sudova,podseća Mandić, građani imaju mogućnost korišćenja redovnih i vanrednih pravnih lekova u okviru sudskog sistema, mogućnost pritužbe na rad sudija ili drugih učesnika u postupku, mogućnost obraćanja Ustavnom sudu pojedinačnom predstavkom, a od nedavno i mogućnost da u okviru sudstva traže zaštitu od kršenja prava na suđenje u razumnom roku.
Ako svi ovi mehanizmi postoje (možda nisu dovoljno funkcionalni, to je neka druga tema), onda se postavlja pitanje čemu bi mogla da služi “kontrola” Zaštitnika građana, ako ne još jednom suptilnom mehanizmu uticaja vladajućih partija na pravosuđe, sigurna je naša sagovornica.
Ovaj tekst je nastao u okviru zagovaračkih aktivnosti koje udruženje građana Dijalog realizuje u okviru projekta „Unapređenje zakonskog okvira i politika za ostvarivanje ravnopravnosti i monitoring njihove primene u praksi“, koji finansira Evropska Unija preko EIDHR, a sprovode partnerske organizacije The Equal Rights Trust – ERT iz Londona, Praxis i Sandžački odbor za zaštitu ljudskih prava i sloboda.
