Prenosimo razgovor Stojana Obradovića sa Lorom Vidović (Pučkom pravobraniteljicom RH) koji je objavljen na portalu Civilno društvo.
U 2015. je čak svaka četvrta pritužba na diskriminaciju u Hrvatskoj bila upravo ona na osnovu rase, etničke pripadnosti ili boje kože odnosno nacionalnog porekla, a i dalje su najizloženiji pripadnici srpske i romske nacionalne manjine. A, godinu je obeležilo dovođenje u pitanje samog postojanja manjinskih prava i pogrešno su bila predstavljana kao ugrožavanje prava većine. Ljudska prava jesu odgovornost države, ona ih mora štititi i osigurati njihovo poštovanje. Postoji potreba za boljim poznavanjem i razumevanjem ljudskih prava i diskriminacije, a to je proces koji traje i može se uspešno provesti samo ako postoji otvorenost prema dijalogu. Nažalost, ovogodišnja rasprava u Saboru pokazala je da je interes političara prema nacionalnim manjinama u najvećoj meri negativno usmeren – prema pogrešnoj tezi kako prava manjine ugrožavaju prava većine.
Bilo bi realno pretpostaviti da će godišnji Izveštaj Pučke pravobraniteljice pokrenuti niz pitanja o stanju ljudskih prava u hrvatskom društvu. No ta je rasprava faktički ostala u seni činjenice da je saborska većina nije prihvatila Izveštaj za 2015. godinu. U žiži su javnosti politički motivi ove odluke, a kakvo je zapravo stanje ljudskih prava? Koji su najizraženiji problemi na koje je ukazalo vaš Izveštaj za proteklu godinu i što bi nas na tom planu trebalo najviše zabrinuti?
Izveštaj je pregled stanja ljudskih prava i pojava diskriminacije u 2015. godini, a pripremljeno je u više od 50 tematskih poglavlja – od energetskog siromaštva, zdravstvene zaštite, prava nacionalnih manjina, izbegličke krize, prava na vodu i mnogih drugih. U njemu dajemo i 160 preporuka za uklanjanje sistemskih problema koje smo uočili, a mnogi od njih mogu se pronaći u barem jednom od tri naglaska: prvi je nepoverene građana prema institucijama, bez obzira u kom području i na kom nivou one deluju – pravosuđe, uprava, nacionalni, regionalni i lokalni nivo. Drugi je činjenica da građani teško ostvaruju ekonomska i socijalna prava, a jednakost pred zakonom ili pristup zdravstvenoj zaštiti često zavise od njihovog imovinskom stanju, dok je pristup javnim uslugama neretko uslovljen mestom u kom žive. Treći je položaj nacionalnih manjina, koje otežano ostvaruju svoja prava, a prema njima je u znatnoj meri bio usmeren diskriminatorni govor i govor mržnje u protekloj godini. Sve ove zaključke doneli smo nakon detaljne analize podataka svih javnopravnih tela, udruženja, socijalnih partnera, verskih zajednica, organizacija i mnogih drugih kojima smo se obratili pre pripreme Izveštaja, naših informacija koje imamo iz pritužbi građana i terenskih obilazaka, kao i iz relevantnih domaćih i međunarodnih istraživanja.
IZBORI ZAOŠTRAVAJU ODNOS PREMA MANJINAMA
Manjinska pitanja uopšte i nacionalnih manjina po logici stvari nameću se kao jedno od ključnih područja rada Pučkog pravobranitelja. Koji su najznačajniji problemi na koje je, kada su u pitanju nacionalne manjine, ukazao Izveštaj?
Tako je, nacionalne manjine su naše područje rada, prvenstveno zbog nadležnosti koju imamo kao središnje telo za suzbijanje diskriminacije u Hrvatskoj. U 2015. je čak svaka četvrta pritužba na diskriminaciju bila upravo ona na osnovu rase, etničke pripadnosti ili boje kože odnosno nacionalnog porekla, a i dalje su najizloženiji pripadnici srpske i romske nacionalne manjine. Godinu je obeležilo dovođenje u pitanje samog postojanja manjinskih prava i pogrešno su bila predstavljana kao ugrožavanje prava većine. Ovi podaci zasigurno su povezani s činjenicom da su se prošle godine u dva navrata održavali izbori, predsednički i parlamentarni, a tokom predizbornih kampanja došlo je do porasta neprihvatljivog i diskriminatornog govora te govora mržnje usmerenog prema manjinama.
Šta je posebno u tom okviru značajno za romsku nacionalnu manjinu?
Pre svega, Romi izuzetno retko traže zaštitu svojih prava, i to se ni u 2015. nije promenilo.
Zato smo aktivnije delovali na terenu, jer je to prilika ne samo za beleženje stanja u naseljima, već i za razgovore sa stanovnicima. Tako smo prošle godine obišli više od 20 romskih naselja u raznim delovima zemlje, upravo kako bismo saznali što više o problemima s kojima se suočavaju. Žive u siromaštvu, u neodgovarajućim uslovima, udaljeni od ostatka stanovništva, isključeni iz sistema obrazovanja, nezaposleni, lošeg zdravstvenog stanja, često i bez zdravstvenog osiguranja i izloženi diskriminaciji.
Stiče se utisak da se problemi nacionalnih manjina i posebno romske nacionalne manjine iz godine u godinu faktički ponavljaju. Kako bi mogli oceniti situaciju u poslednjih nekoliko godina. Kakav je proces? Da li manjinska prava napreduju, stagniraju ili nazaduju?
To je tačno, na veći deo ovih problema ukazujemo više godina. Pomaci na bolje se događaju, no polako, jer zahtevaju sistemske promene. Zato se nadam da će preporuke iz Izveštaja naići na ‘plodno tlo’ i biti iskorišćene jer zaista mogu unaprediti nivo zaštite osnovnih prava građana.
Primera radi, Nacionalni plan borbe protiv diskriminacije prestao je važiti pre više od dve godine, a novi je tek u pripremi. Nedostaje i Akcioni plan za sprovođenje Nacionalne strategije za uključivanje Roma, čija se izrada, takođe, tek priprema. On je nužan jer su trenutno mere društvenog uključivanja Roma raspršene i nepovezane, dakle neefikasne, a ne meri se ni njihova efikasnost. Sprovode se samostalno, na vlastitu inicijativu, a oni koji ih sprovode na različitim nivoima, često nisu ni upoznati s aktivnostima ostalih realizatora.
NEDOSTATAK PLANOVA I MERA
Kakvi su procesi u tom pogledu prisutni nakon što smo ušli u Evropsku uniju?
Nije došlo do značajne promene. Mi smo i 2012. izveštavali o problemima romske nacionalne manjina koje smo uočili i u 2015., što i ne čudi kad znamo da većina njih zahteva strukturne promene, a i neretko su međusobno povezani, stoga ne mogu biti rešeni u nekoliko poteza. No, čak i kada se za to na prvi pogled stvore uslovi, nije ih uvek moguće ostvariti. Primeri radi, ako je za subvencionisanje troškova režija, kako bi se barem delomično ublažila neimaština, potrebno da priključak glasi na ime osobe koja podnosi zahtev, to znači da subvencija neće biti dostupna onima čiji objekti nisu direktno, već posredno spojeni na električnu mrežu, što je čest slučaj u romskim naseljima. Ovaj primer najbolje pokazuje kako je potrebno dobro definisati problem, ali istovremeno i obratiti pažnju na njegovu povezanost s drugim područjima.
Ima li promena u položaju romske nacionalne manjine. U kojim se segmentima njihov položaj poboljšava, a u kojima eventualno pogoršava ?
Generalno govoreći nema značajnih promena, ali ima pojedinačnih pomaka, kako na bolje, tako i daljnjih pogoršanja. Odličan primer su saradnje lokalnih i regionalnih vlasti međusobno i sa središnjim telima, poput Vladinog ureda za ljudska prava i prava nacionalnih manjina, koje su dovele do poboljšanja u razvoju infrastrukture u naseljima – izgradnje puteva, mreže vodosnabdevanja ili uvođenje javne rasvete. No, na žalost, i proteklih godina smo zabeležili primere preseljenja Roma iz jednog izolovanog naselja u još udaljenije i izdvojenije od onog u kom su do tad živeli.
Možete li posebno oceniti situaciju na području diskriminacije, odnosno borbe protiv diskriminacije kada je u pitanju romska nacionalna manjina?
Upravo je izolovanost koju sam spomenula jedan od značajnijih problema, jer u takvim naseljima često žive samo pripadnici romske nacionalne manjine, izdvojeni i izolovani od ostatka stanovništva. To je pogrešno jer se smanjuju prilike za uspešnu integraciju, onemogućuje svakodnevna komunikacija stanovnika međusobno, a ti kontakti su preduslov uspešnog suživota. Često nemaju priključke na javno vodosnabdevanje, električnu energiju, nemaju asfaltirane puteve ni legalizovane objekte, a naselja nisu dobro ili uopšte povezana javnim prevozom, što otežava pristup lečenju ili obrazovanju. Zaista puno prepreka, za čije rešavanje je nužna saradnja vlasti na svim nivoima – lokalnom, regionalnom i državnom. Dodatni problem je i pravna ‘nevidljivost’ pripadnika romske manjine koji su rođeni u Hrvatskoj, no nisu nikad prijavljeni u matičnim kancelarijama, a naknadni upisi su komplikovani i skupi pa ostaju neregulisanog statusa. Razni socijalni i ekonomski razlozi deci otežavaju pristup obrazovanju, zbog čega mnogi napuštaju škole. U Izveštaju pišemo i o otežanom pristupu socijalnim pravima zbog propisa koji ih regulišu, i to na primeru uslova prema kojem korisnici zajamčene minimalne naknade ne mogu posedovati niti koristiti tuđe vozilo, što najnepovoljnije utiče na siromašne porodice sa više dece. Ostaje i problem dugotrajne nezaposlenosti, koji neće rešiti sadašnja situacija u kojoj Romi, zbog nedostatka kvalifikacija, u znatnoj meri popunjavaju niže kvalifikovana i slabo plaćena radna mesta.
PROBLEM IZOLOVANOSTI
Kako procenjujete odgovornost državnih i društvenih institucija za aktuelno stanje romskih problema. Da li u aktuelnim problemima romske nacionalne manjine vidljiv, eventualno i njihov loš rad i kako taj problem učiniti transparentnim odnosno zaoštriti pitanje njihove odgovornosti ? Kako uopšte menjati taj odnos?
Ljudska prava jesu odgovornost države, ona ih mora štititi i osigurati njihovo poštovanje, a na nama kao instituciji za promociju i zaštitu ljudskih prava i suzbijanje diskriminacije je da tome pridonesemo ukazivanjem na stanje i davanjem preporuka. To činimo temeljnim i strpljivim argumentovanjem, što dugoročno i daje rezultate. Primera je mnogo, poput izgradnje autobuskih stajališta u romskom naselju kako učenici ne bi morali pešačiti putem dva kilometra do idućeg najbližeg. Kad pitate za zaoštravanje pitanja njihove odgovornosti, rekla bih da generalno postoji potreba za boljim poznavanjem i razumevanjem ljudskih prava i diskriminacije, a to je proces koji traje i može se uspešno sprovesti samo ako postoji otvorenost prema dijalogu sa svima koji mogu doprineti, zajedničkim i koordiniranim radom.
Koje bi bile vaše ključne preporuke u cilju promene i poboljšanja stanja kada su u pitanju nacionalne manjine i posebno romska nacionalna manjina?
Samo u poslednjem Izveštaju preporučili smo jedinicama lokalne samouprave da izbegavaju podsticanje izgradnje prostorno izolovanih, isključivo romskih naselja, kao i da stvore pretpostavke za legalizaciju bespravno izgrađenih objekata i uređenje lokacija na kojima se nalaze romska naselja. Kad je u pitanju status pravno ‘nevidljivih’ osoba, preporučili smo Ministarstvu socijalne politike i mladih da pronađe načine utvrđivanja njihovog identiteta. Istom Ministarstvu smo preporučili i da razmotri izmene potencijalno diskriminatornih odredbi Zakona o socijalnoj zaštiti, kako bi korisnici naknada iz sistema socijalne zaštite mogli imati ili koristiti tuđe vozilo. Uredu za ljudska prava i prava nacionalnih manjina preporučili smo usklađivanje delovanja onih koji sprovode mere predviđene Nacionalnom strategijom za uključivanje Roma, kao i efiaksnije sprovođenje i jednostavnije praćenje tih mera.
Kako gledate na izveštaje o stanju ljudskih i manjinskih prava u Hrvatskoj koje dolaze od međunarodnih institucija (Amnesty ili npr. Najnoviji izveštaj Saveta Evrope). Koliko su te ocene utemeljene i koliko korespondiraju s vašim izveštajima?
U velikoj meri se naš Izveštaj podudara sa izveštajima međunarodnih faktora, što je samo potvrda utemeljenosti naših zaključaka. Tako i Savet Evrope i Agencija za temeljna prava EU (FRA) govore o diskriminaciji nacionalnih manjina kao značajnom problemu. Kad govore o Romima širom Evrope, takođe se podudaraju s našim saznanjima, govoreći o problemima stanovanja, socijalne zaštite, obrazovanja te neregulisanim statusnim pitanjima. State Department takođe navodi i ono o čemu mi izveštavamo i dajemo preporuke – o diskriminaciji i pojavama nasilja prema nacionalnim manjinama, statusnim problemima Roma, društvenoj isključenosti, problemima sa zapošljavanjem, obrazovanjem ili infrastrukturom u naseljima.
Izvor: Civilnodruštvo.hr
