Novinarka KRIK-a Dragana Pećo otkriva kako je izgledalo istraživanje poslova gradonačelnika Beograda. U nastavku ćete saznati kako je tekao rad na pričama – kako je Dragana pronašla apartmane u Bugarskoj i sa kolegama razotkrila ostale sumnjive poslove u kojima je uključen Siniša Mali.
Ono zbog čega najviše volim što radim u KRIK-u je što istražujemo krupne slučajeve korupcije, organizovanog kriminala i njihove učesnike. Tako javnosti otkrivamo sve što ljudi na vlasti žele da prikriju. Jedna od ključnih stvari je da pretražujemo bitne funkcionere i saznamo da li od građana Srbije kriju neke poslove.
Dok su se drugi mediji i organizacije bavile ugovorima koje je vlada sklopila sa stranim investitorima u velikim poslovima poput „Air Srbije“ i „Beograda na vodi“, sa urednikom Stevanom Dojčinovićem dogovorila sam se da mi, umesto samih poslovnih aranžmana, istražujemo njihove glavne aktere – da pogledamo ko su ti ljudi, kojim sve poslovima se bave i kakve su im biografije.
Tako smo počeli od Siniše Malog – osobe koja je bila glavni pregovarač između Srbije i Ujedinjenih Arapskih Emirata. Ova istraga nas je dovela do krupnih rezultata.
Baveći se nekoliko godina istraživačkim novinarstvom, specijalizovala sam se za pretraživanje međunarodnih poslovnih registara. To mi pomaže da lakše dođem do informacija o kompanijama bez obzira gde se one nalaze.
Posebno mi znači i to što radim za sajt Investigative Dashboard koji sadrži linkove ka svim korisnim poslovnim registrima širom sveta. Još nešto je dovelo do toga da razotkrijemo poslove Siniše Malog, a to je međunarodna novinarska mreža OCCRP kojoj pripada i KRIK. Ova mreža okuplja istraživačke novinare iz dvadesetak država – od Balkana do Rusije – i svakog od njih iz bilo koje zemlje mogu uvek da pozovem u pomoć.
Pretražujući razne svetske registre, naletela sam na ime „Siniša Mali“ u Orbisu, registru koji sadrži podatke o svim firmama na svetu i svakodnevno se ažurira. Orbis je pokazao da je Mali povezan sa dve kompanije u Bugarskoj.
Čim sam to saznala, pretražila sam firme u bugarskom poslovnom registru i pronašla dokaze da je Siniša Mali direktor ofšor kompanija sa Britanskih Devičanskih Ostrva koje su vlasnice bugarskih firmi.
Dobra stvar kod bugarskog registra je što je pristupačan za onlajn pretraživanje, a veći deo dokumenata je dostupan za besplatno preuzimanje.
Kako bih saznala sve o tim firmama, čime se bave, koliko kapitala imaju i koje osobe su povezane sa njima, krenula sam u prikupljanje dokumenta koja registar ima. Tu se javila jedna prepreka – nisam mogla da preuzmem sva dokumenta jer je to omogućeno samo državljanima Bugarske, a ja nemam nalog kojim mogu da pristupim kompletnom sadržaju.
Tada sam pozvala u pomoć Atanasa.
Atanas Tchobanov je istraživački novinar bugarskog sajta Bivol, koji je takođe deo mreže OCCRP-a. On je ovih dana, poput nas, meta tamošnjih tabloida zbog priča koje objavljuje. Nakon istraživanja Bivola iz 2011. kada je otrkio da je u poslovanju ilegalne fabrike cigareta iz devedesetih učestvovao i premijer Bugarske Bojko Borisov, tamošnji poslovni registar sa kojeg je Atanas sa kolegama prikupio dokumenta i dokaze, uveo je novinu.
Od tada, pristup imaju samo državljani Bugarske nakon što se prijave preko matičnog broja. Na taj način registar prati ko gleda koje kompanije što nikako nije dobro za rad istraživačkih novinara. Sličnu stvar uveo je i srpski poslovni registar APR nakon afere u javnosti u vezi sa firmom „Asomacum“ i bratom premijera Srbije Aleksandra Vučića.
Uz Atanasovu pomoć, prikupila sam sva zvanična dokumenta o kompanijama u kojima se pojavljuje Siniša Mali. Papiri su otkrili da je Mali, kao direktor ofšor firmi, kupovao luksuzne apartmane na bugarskom primorju vredne oko pet miliona evra.
Zatim je nekretnine trebalo proveriti u katastru.
Atanas mi je poslao sva dokumenta o stanovima koje je Mali kupovao, pomogao mi da ih protumačim i tako sklopim mozaik nekretnina koje kontrolišu ofšor firme kojima upravlja Mali. Za razliku od našeg, bugarski katastar nudi podatke za koliko i od koga je nekretnina kupljena. Kada smo došli i do informacija od koga je Mali kupioapartmane, počeli smo da istražujemo ko su ti ljudi.
Najzanimljiviji među njima bio je Srđan Dabić.
Internet pretragom saznali smo da je Dabić bio direktor ruskog „Lukoila“ koji je pre više od decenije privatizovao srpske pumpe „Beopetrol“. Znali smo da je Mali u to vreme radio u Agenciji za privatizaciju u odeljenju za tendere i bio nadležan za privatizaciju „Beopetrola“. Tako smo našli još jednu vezu između njih dvojice. Stevan je odlučio da istraživanje ne završimo na kupovini stanova, već da otkrijemo više o privatizaciji benzinskih pumpi.
U ovom delu istraživanja pomogao nam je Savet za borbu protiv korupcije. Stevan i ja smo otišli kod njih i razgovarali sa predsednicom Jelisavetom Vasilić koja je dobro upoznata sa slučajem „Beopetrola“ i ovom koruptivnom privatizacijom o kojoj su napravili izveštaj. Dokumentacija koju su podelili sa nama pomogla nam je da rekonstruišemo ovaj slučaj u kojem je bivše državno preduzeće opljačkano, a Siniša Mali, kao predstavnik države, imao bitnu ulogu.
Tada smo odlučili da se tu ne zaustavimo, nego da pogledamo i druge privatizacije koje su se desile u vreme dok je na njima radio Siniša Mali.
U tome nam je pomogao izvor iz Agencije za privatizaciju. Stevanu je javio da je rođeni brat Siniše Malog Predrag umešan u poslovanje privatizovanog preduzeća „Alfa protein“ iz Vršca. Saznali smo i da se zbog te privatizacije vodi krivični postupak pred sudom u Vršcu.
Odmah sam ovom sudu poslala zahtev za pristup infromacijama od javnog značaja da nam odobri uvid u kompletan sudski predmet. Čim nam je sud to odobrio, Stevan i ja smo otputovali u Vršac. Nekoliko sati proveli smo u pisarnici suda i listali spise.
Optužen je bio Srđan Gajić, kupac „Alfa proteina“ koji je nezakonito poklonio 10 hektara državne zemlje kompaniji „Compost group“ iza koje stoji porodica Mali.
Ime Siniše Malog našli smo u svedočenju njegovog brata koji ga je opisao kao pravog vlasnika „Compost group“. Nakon nekoliko sati provedenih u sudu, napravili smo kopije ključnih dokumenta i vratili se u Beograd sa materijalom za još jednu priču.
Sledeće mesto koje sam posetila bila je arhiva Agencije za privredne registre (APR).Tamo sam pretražila sve kompanije u Srbiji povezane s članovima porodice Mali. S obzirom na broj firmi koje sam tamo pronašla, nije bio dovoljan samo jedan odlazak u APR. Danima sam posećivala arhivu i ostajala tamo do kraja radnog vremena.
Zbližila sam se s ljudima koji tamo rade toliko da sam znala ko od njih voli koje slatkiše, a oni mi kuvali čaj. Tako sam otkrila mrežu firmi u kojima je radio Siniša Mali.
Na sajtu Agencije za privatizaciju pronašla sam da je njegov otac učestovao u kupovini nekadašnje fabrike vagona „Bratstvo“ u Subotici. Tražila sam uvid u ceo predmet i jedno prepodne provela u Agenciji za privatizaciju listajući obimnu dokumentaciju. Iznenadila sam se kada je gospođa koja je sedela sa mnom u kancelariji prepoznala moje ime i pitala za jednu od ranijih priča za koju sam dobila nagradu za istraživačko novinarstvo.
Pregledala sam sve papire i uzela kopije. Izašla sam iz agencije i odmah javila Stevanu: „Imamo treću priču!“.
Na osnovu tih dokumenata smo rekonstruisali sumnjivu privatizaciju „Bratstva“ – kako je strani investitir prevaren, a otac Siniše Malog kupio ovo preduzeće s poslovnim partnerom. Preduzeće je na kraju finansijski uništeno. Tada smo shvatili da je vreme da objavimo šta smo otkrili jer su meseci prošli u istraživanju i imali smo paket od tri dobre priče.
Nakon što smo ih napisali, bilo je bitno da proverimo sve činjenice, svaku napisanu reč. Otišla sam u Sarajevo gde sam nekoliko dana radila sa Lejlom Čamdžić iz OCCRP-a koja je profesionalni „fact-checker“ (osoba koja proverava podatke u tekstovima). Lejla nije bila uključena u istraživanje, već je sa strane gledala priče i tražila dokaze za sve napisano.
Od dana kada sam pronašla ofšor firme Siniše Malog do momenta objavljivanja serijala, prošlo je skoro godinu dana. Za to vreme, prikupili smo i analizirali više desetina dokumenata od zvaničnih institucija i registara, kako u Srbiji, tako i u inostranstvu.
Razgovarali smo sa više osoba upoznatih sa slučajevima koje smo istraživali, ali je retko ko od nijh bio spreman da javno govori s obzirom na to ko je glavni akter priča. Neki od naših sagovornika mislili su i da nećemo smeti da objavimo ono što smo otkrili.
Sa Atanasom sam svakodnevno bila u kontaktu i nakon objavljivanja priča jer nas je Mali optužio da smo objavili falsifikovana dokumenta. Pomogao nam je da u što kraćem roku dođemo do istih tih dokumenata overenih u registru. Trebalo mi je neko vreme da objasnim Atanasu da ljudi u Srbiji ili ne veruju ili lako dovedu u pitanje validnost dokumenta ukoliko nema plavi pečat. Smejao se.
Da bugarski registar lako može bilo ko da pretraži na primeru Siniše Malog i pronađe dokumenta na kojima smo bazirali našu priču, Atanas je zabležio u videu koji je objavio na jutjubu.
A ja sam, provodeći toliko vremena u analiziranju bugarske dokumentacije, polako počela da učim njihov jezik.
Kada smo objavili serijal o Siniši Malom, napravili smo posebnu stranicu na našem sajtu – „Gradonačelnikova priča“. Dosadašnje iskustvo mi je pokazalo da, kako zagrebem jedan slučaj, otvara se novi od kojeg može da nastane posebna istraživačka priča. Zato ćemo „Gradonačelnikovu priču“ dopunjavati novim otkrićima.
Autorka: Dragana Pećo, KRIK – Mreža za istraživanje kriminala i korupcije
