Od proglašenja nezavisnosti Kosova do danas, u Srbiji su se na vlasti promenile četiri vlade i tri političke garniture, jer su poslednje dve vlade bile istog sastava, a odnos prema vlastima u Prištini, uprkos tome, menjao se, reklo bi se, neočekivanim smerom.
Vlada iz 2008. okupljena oko Demokratske stranke Srbije sa premijerom Vojislavom Koštunicom jednostranu nezavisnost dočekala je velikim nezadovoljstvom i oštrim reakcijama, dok je sledeća vlada na čelu sa znatno liberalnijom Demokratskom strankom Borisa Tadića nastavila istu politiku prema Kosovu.
Iako se to od njih najmanje očekivalo, imajući u vidu da su važili za nacionalističku partiju, vlada Srpske napredne stranke Aleksandra Vučića prva je započela zvanične pregovore sa Prištinom na premijerskom nivou, a druga vlada okupljena oko iste partije do sada je postigla i niz sporazuma sa predstavnicima kosovske vlasti.
Kada je Kosovo proglasilo nezavisnost od Srbije 17. februara 2008. godine, predsednik Srbije Boris Tadić i premijer Vojislav Koštunica saopštili su da Srbija ni po koju cenu neće priznati nezavisnost Kosova. Već prvog dana Kosovo je kao nezavisnu državu priznalo osam zemalja – Avganistan, SAD, Francuska, Albanija, Turska, Velika Britanija, Australija i Senegal. Narednog dana, Vlada Srbije naložila je ambasadoru u Vašingtonu da se hitno vrati u Beograd, što je, kako je tada rekao premijer Koštunica, mera koja će važiti za sve zemlje koje priznaju jednostranu nezavisnost. Koštunica je tada rekao da Srbija nikada neće priznati lažnu državu Kosovo na svojoj teritoriji i da će za državu pokrajina ostati sastavni i neodvojivi deo Srbije. Skupština Srbije je istog dana potvrdila i vladinu odluku o poništavanju protivpravnog jednostranog proglašenja nezavisnosti.
Nacionalističke strasti su se tih dana rasplamsale, te se tako na mitingu pod nazivom „Kosovo je Srbija“, koji je organizovao tadašnji državni vrh, okupilo oko pola miliona ljudi u centru Beograda. U velikim neredima koji su usledili posle mitinga, poginuo je jedan od demonstranata, oko 200 ljudi je povređeno, a policija je privela 192 osobe. Tom prilikom zapaljena je i zgrada Ambasada SAD, a demolirana i Ambasada Hrvatske.
Zvanični Beograd narednih par godina bio je u diplomatskoj ofanzivi. Jedna od mera bila je zahtev da se o nezavisnosti Kosova oglasi i Međunarodni sud pravde u Hagu, što je od Generalne skupštine UN zatražio srpski šef diplomatije Vuk Jeremić. Pitanje tom sudu glasilo je „Da li je jednostrano proglašena nezavisnost Kosova od privremenih institucija samouprave na Kosovu u skladu sa međunarodnim pravom?“
Sredinom 2008. Srbija je dobila novu vladu koju je formirala Demokratska stranka, a u kojoj je ministar spoljnih poslova ostao Vuk Jeremić i tako je nastavljena ova diplomatska „bitka“ i tokom te vlade.
Krajem 2009. održana je i rasprava pred Međunarodnim sudom pravde o legalnosti jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova, tokom koje je veći broj zemalja dao ocenu da to proglašenje nije u suprotnosti sa međunarodnim pravom, što je sud posle šest meseci i zvanično ocenio u svom „savetodavnom mišljenju“. Ubrzo potom, Generalna skupština UN usvojila je rezoluciju kojom se otvaraju vrata početku dijaloga Beograda i Prištine i pozdravlja spremnost EU da posreduje u pregovorima.
Prvi sastanak Beograda i Prištine održao se već u martu 2011. godine na kojem je Srbiju predstavljao Borislav Stefanović, a Kosovo Edita Tahiri. Teme sastanka bili su katastri, avio-saobraćaj, telekomunikacije i izgled carinskih pečata. Ovaj sastanak, kao i drugi tokom narednih godinu dana, vođen je na tehničkom nivou, sve do 2012, kada je novu Vladu Srbije formirala Srpska napredna stranka sa Socijalističkom partijom Srbije. Tada su počeli pregovori na premijerskom nivou, prvo su to bili Ivica Dačić i Hašim Tači, a potom, zbog promena u vlasti i u Srbiji i na Kosovu, Aleksandar Vučić i Isa Mustafa.
Uprkos tenzijama, nezadovoljstvu u delovima srpske i kosovske javnosti i oprečnim izjavama predstavnika Beograda i Prištine nakon svake runde razgovora, pregovori u Briselu pod posredstvom EU uglavnom su bili konstruktivni. Postignuto je više dogovora i sporazuma, u više od deset rundi, za poslednje četiri godine, a primena nekih od njih i dalje je u toku. Prvi Briselski sporazum, ocenjen kao istorijski, postignut je aprila 2013. godine, a na njegovoj primeni se radi i do danas.
„Briselski sporazum je predstavio prekretnicu u odnosima, jer je obezbedio politički okvir u kome će se kretati odnosi dve strane i koji će utvrditi pravila odvijanja političkog života kosovskih Srba. Takođe, Briselski sporazum je stavio tačku na zagovaranje ideje (barem zvanično) o podeli Kosova i zameni teritorija severa Kosova za opštine na jugu Srbije, što je predstavljalo politiku vlada u Srbiji pre njegovog potpisivanja. Odnose i dalje karakteriše visoki stepen nepoverenja uprkos zalaganju za normalizaciju odnosa. Vlasti i opozicija na Kosovu često koriste nepriznanje Kosova kao izgovor za nemogućnost rešavanja brojnih sistemskih problema koje opterećuju Kosovo. Prvi Briselski dogovor je postavio novi izazov pred srpsku zajednicu na Kosovu – na koji način da se najbolje organizuje kako bi obezbedila zaštitu svojih interesa u novoj realnosti“, navodi za Kosovo 2.0. Nenad Đurđević iz Foruma za etničke odnose. On dodaje da „i dobronamerni i nedobronamerni posmatrač“ mora konstatovati da su se od proglašenja nezavisnosti odnosi Kosova i Srbije značajno promenili nabolje, ali da ovaj proces nije uticao na međusobno upoznavanje i razumevanje Srba i Albanaca.
Upkos sedenju za zajedničkim stolom u Briselu, za domaću javnost predstavnici Beograda i Prištine za unutrašnje potrebe često daju izjave koje ne pariraju njihovom ponašanju i realnosti. I uprkos brojnim postignutim dogovorima i sporazumima, srpske vlasti ipak su pokušale nedavno da spreče i članstvo Kosova u Unesko. U čemu su za sad i uspele.
Iako se sve više spekuliše da bi Srbija zarad članstva u EU jednog dana morala da prizna nezavisnost Kosova, predstavnici Beograda i dalje uporno tvrde da to nikada neće uraditi. „Srbija svakako nije promenila retoriku prema Kosovu kao neotuđivom delu srpske teritorije. Ipak, pregovorima Beograda i Prištine, naročito prvom političkom fazom koja je rezultirala Briselskim sporazumom, Srbija je prihvatila kosovsku vladu i njene institucije kao legitimne i učestvuje u procesu uspostavljanja kosovske vlasti na celoj teritoriji Kosova uz određene ustupke srpskoj zajednici. Iako Srbija nastavlja da posmatra Kosovo kao autonomnu pokrajinu Kosovo i Metohija, a vladu Kosova kao Privremene institucije samouprave u Prištini, danas su kosovski zvaničnici prihvatljivi partneri u dijalogu, a kosovski zakoni eksplicitno pomenuti u postignutim sporazumima“, objašnjava za Kosovo 2.0. Nikola Burazer iz Centra za savremene politike.
Ono što je sigurno jeste da ni Srbija ni Kosovo, barem ne u neko dogledno vreme, ne bi pristale da pregovaraju jedna sa drugom da nije pritiska zapadnih zemalja i EU. Predstavnici obe države svesni su da bez ovog dijaloga ne bi mogle da se nadaju da će jednog dana biti članice željene Evropske unije. I dok pregovaraju, trude se da svojim populističkim izjavama pred svojim građanima ne predstave drugu stranu kao konstruktivnog partnera, jer bi u suprotnom izgubile dobar deo glasova za svoje političke opcije.
S druge strane, iz istih razloga, političari u Srbiji ne smeju da priznaju da je nezavisnost Kosova završena priča, iako su, privatno, mnogi od njih davno svesni toga. Kao i većina građana Srbije, uprkos tome što su i dalje prisutne nacionalističke emocije. Bilo kako bilo, svakako je neophodno raditi dalje, ne samo na tehničkim pregovorima, već i na pomirenju naroda i razumevanju dveju kultura. Bio motiv za to iskren ili samo zbog EU, trenutno je manje bitno. Važno je da se razgovara.
Autor: Bojan Cvejić
Izvor: kosovotwopointzero.com
